Način na koji je raspoređena školska lektira po razredima, pre svega zavisi od toga u kom je uzrastu učenik. Logično je da od đaka u 4. razredu osnovne škole nećete tražiti da čita roman Dostojevskog, odnosno nećete osamnaestogodišnjeg maturanta terati da traži skriveno značenje između redova Andersenovih bajki.  

To naravno ne znači da neki napredni klinac ne može već sa 12 godina čitati “Braću Karamazove” ili da se neki maštoviti gimnazijalac neće vratiti u svet naivnosti i fantazije koje ga sećaju na rano detinjstvo. Uostalom, setite se dela “Mali princ”. Njega ne samo da čitaju svi uzrasti od 7 do 77 već iskreno i sa razumevanjem uživaju u njemu. Međutim, kada čovek dođe u određene godine, počinje malo drugačije da shvata “šta je u stvari pisac hteo da kaže”.

Iako (na žalost) ne postoji obavezna muzička lektira, odnos između mladosti i iskustva u razumevanju ove grane umetnosti, nije mnogo drugačiji od književnosti. Ličnim primerom mogu posvedočiti da sam kao četrnaestogodišnjak uživao u albumu “Automatic for the People” grupe “R.E.M”. Voleo sam te setne melodije i način na koji se glas Majkla Stajpa nosi sa njima. 

Preporuka

share
share