Intervju: Slavko Krunić
Slavko Krunić je rodjen 1974. godine u Beogradu.
Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Radomira Reljića 1998. godine.
Magistarske studije završio je 2002. godine na istom fakultetu u klasi profesora Anđelke Bojović.
Izlagao je na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Član je ULUS-a od 2000. godine, i ULUPUDS-a od 2011. godine.
Dobitnik je nagrade Gran pri "Milene Pavlović Barilli". Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu.
FH: Kako se kotiraju danas regionalni likovni stvaraoci u odnosu na umetnike sa zapadnoevropskih područja?
SK: S obzirom da se krećem u krugovima slikarstva fantastike, ono što je trend kod kolekcionara i organizatora tih izložbi, i kod izdavča čak, jer postoje i neke monografije koje priređuju jedan Danac i Holanđanin, utisak je da naši slikari fantastike slove za jako kvalitetne. To je recimo nešto šta ja lično pratim i što znam.
Generalno gledano ima i dosta naših slikara koji i mimo ovog pravca kome ja pripadam, dosta izlažu po Evropi, i postoji jedan mladi talas fotorealista koji putem internet galerija kao što je Sači (Saatchi Gallery), londonska kompanija koja otkupljuje radove i forsira mlade umetnike, dolaze do novih tržišta i plasiraju svoje projekte.
Internet je dosta olakšao komunikaciju, ali poslati sliku na grupne izložbe nije lako zbog samog transporta, ali se i u tom pravcu stvari kreću na bolje.
FH: Koliko je učestala interakcija umetničkih sfera u skladu sa tvojim poslednjim projektom 'Mauzolej' koji si priredio sa Mirjanom Ognjanović?
Postoje primeri saradnje putem raznih izdatih ilustracija, kao i nekoliko izdavačkih kuća koje upravo neguju ilustraciju i objavljuju knjige.
Svet ilustracija je postao bogatiji od kako su i profesionalni slikari uzeli učešće u radu na tom polju, te je tako i sama ilustracija postala slobodnija.
Primeri saradnje umetnika raznih kategorija postoje u svetu, a konkretno kod nas meni je istorijski gledano zanimljiv primer gde je Ivo Andrić svojevremeno priredio knjigu o slikarstvu Franciska Goje, ilustrovanu interesantnim grafikama.
Dosta slikara pozove nekog pesnika ili pisca da im napišu propratni tekst vezan za izložbu ili konkretna dela, katalog, i vrlo često na taj način izbegnu istoričare umetnosti, jer slikari više vole poetsko tumačenje, nego li akademsko. Konkretno, poznata je činjenica recimo da je David Albahari na taj način ostvario značajnu saradnju sa svetom likovnih umetnika. Ista stvar je i sa Draganom Jovanovićem Danilovim, a u prošlosti svetli primer je i Milan Komnenić sa svojim monografijama.
Naravno, i ja sam vrlo često volim da obogatim neku sliku prigodnim propretnim tekstom, i tom liku (portretu) dam neku imaginarnu biografiju i sertifikat.
Sa druge strane za vreme novog talasa kod nas postojali su učestali primeri saradnje između slikara i muzičkih sastava, koji su radili omote ploče, po ugledu na čuvenu saradnju Endija Vorhola i benda The Velvet Underground.
FH: Kako ocenjuješ progres likovne umetnosti u Beogradu, kao velikoj evropskoj metropoli, u poslednje 3 dekade?
SK: Zatvaranje mnogih galerija u Beogradu je praktično kulturni genocid prema generacijama koje neće biti u mogućnosti, ili nikada nisu ušle u muzej.
Naravno, srećom te postoji internet i ja sam skoro imao mogućnost da u jednoj galeriji u Austriji upoznam umetnike iz Brazila, Holandije i Austrije. I tu se praktično radi o mladim umetnicima, a recimo jedan od njih ima kombi kojim prevozi svoje radove i izlaže po Evropi.
Taj novi talas, kao što pomenuh, radi u stilu fotorealizma, predimenzionirajući recimo portete likova do veličine od 2 do 3 metra. Takvi trendovi hiperealizma lako nalaze kupce na zapadu, i bivaju deo njihovih kolekcija, putem ozbiljnih produkcija koje uglavnom korespondiraju između likovnog stvaraoca i kolekcionara.
Da zaključim, scena u Beogradu se putem interneta razvija i širi, tako da se danas malo toga vezuje za sredinu.
FH: Šta posle 'Mauzoleja'?
SK: Mauzolej je drugi deo mog umetničkog konceptualizma. Pre toga sam priredio sa jednom francuskom umetnicom Satirikone, gde sam igrom reči uklopio satiru kao književnu formu, a portrete sam tretirao kao ikone.
Posle Mauzoleja i saradnje sa Mirom Ognjanović, planiram saradnju sa Davidom Albaharijem na knjizi koja za sada ima radni naslov Male boginje, i u kojoj ću se baviti likovima 10 žena, čija je zajednička karakterna crta izuzetna skromnost, koja ih na kraju uzdiže u nebesa.
Naravno, planiram i inostrano izdanje Mauzoleja, za čije će poetske ilustracije biti zadužen Bili Guld (Billy Gould), basista sastava Faith No More.
