Poliça
United Crushers
Mom + Pop Music; 2016.
7.4
7

Kada je Poliça, petorka iz Mineapolisa najavila svoj treći album naveli su sledeće: „Ovo je veoma političan i duboko ličan album, sa osvrtom na socijalnu nepravdu, nepoverenje u sebe, izolaciju, ubrzano urbano propadanje u gentifikaciju, o mahincijama u muzičkoj industriji i o pronalsku istinske ljubavi u takvom svetu“. Zvuči toliko ozbiljno da bi lako moglo da vas uplaši. Ali zašto bi to bilo tako? Živimo u svetu  ogrezlom u socijalnu nepravdu izazvanu lošim društvenim uređenjem, i pri tome mislim da celu planetu. I još nam nad glavom visi opasnost od apokalipse izazvane klimatskim, ekonomskim i raznim drugim promenama. Svakako živimo u svetu u kome nema mnogo mesta za optimizam i nadu. Pa kako onda postoji nikad manje bendova koji se bave ozbiljnim temema? Zašto ljudi dozvoljavaju da ih razni samoproklamovani  „najveći umetnici u istoriji sveta“ zajedno sa svojim „big ass“ gospođama zamajavaju nekakvim čudnim opsesijama o rušenju interneta i sličnih glupostima? Uvek je lakše okrenuti glavu ili zatvoriti oči, jer ako nešto ne vidite onda to i ne postoji, zar ne?

E pa, Poliça nikada nisu razmišljanli na taj način. Iako su prvi albumi Give You the Ghost i Shulamith bili toliko lični, da su gotovo klaustrofobični, u pozitivnom smislu, sa albumom United Crushers,  Poliça je malo skrenula sa puta prva dva. Iako je i na ovom albumu veoma prisutan njihov karakterističan zvučni pečat, neke promene su primetne. Album deluje mnogo  ispeglanije i mekše nego fantastični prvi Give You the Ghost. Najveća njegova snaga bili su bubnjari (da, Poliça ima dva bubnjara),  Ben Ivascu i Drew Christopherson, i njihovi divlji ritmovi koji su gotovo manično jurili jedan drugog  i davali neverovatnu oštrinu i tenziju muzici. Već  na drugom albumu Shulamith je to bilo mekše, dok je na ovom ta oštrina još manje prisutna.  

Synth deonice su sada mnogo prisutnije i daju albumu više pop elemanta nego ranije. To je karakteristično za pesme “Lime Habit”, “Someday” i gotovo disko hit “Baby Sucks”. “Top Coat”, bazirana oko teškog synth rifa, je najsličnija muzici sa prvog albuma. U pesmi “Berlin” bas linija Chrisa Bierdena, dolazi u prvi plan, dok “Lose You” kombinuje mekši zvuk ovog albuma sa melodičnom energijom prvog.
Vokal Channy Leaneagh je mnogo manje pod efektima nego na prethodna dva albuma. Njen delikatan glas svojom čistinom i snagom sada više dominira u većini pesama.  To je primetno u pesmi “Wedding”, koja se bavi veoma osetljivom temom policiske brutalnosti.
I ovaj album je, pored svih pop elemenata,  ipak zadržao onu mračnu nit koja je osobena za zvuk ovog benda, što je verovatno zasluga Ryana Olsona, koji je radio produkciju  i peti je član benda .  Poliça su stvorili još jedan dobar album, možda ne toliko intrigantan kao prvi, ali svakao dostojan naslednik prethodna dva, i dovoljan da potvrdi poziciju ovog benda kao jednog od najinteresantnijih i najoriginalnih danas.

Preporuka