At The Drive-In
In•ter a•li•a
Rise Records / 2017
7.4
7

Nakon trećeg albuma „Relationship of Command“ (2000)  očekivalo se da će post hard core bend iz El Pasa, At The Drive-In osvojiti blickrigom svetsku muzičku scenu. „Relationship of Command“ je fantastičan album, jedan od onih koji vam čitavog života ostaju u sećanju, ekspozivna smesa čistog adrenalina i žestoke energije. Ali, nažalost ovakvi kokteli zasijaju jako, kratko i pregore veoma brzo. Slično je bilo i sa sudbinom ovog benda nakon tako dobrog albuma, koji se samo nekoliko meseci nakon objavljivanja „Relationship of Command“ raspao. Cedric Bixler Zavala (vokal) i Omar Rodriguez-Lopez (gitara), zaplovili su progressive rock vodama u bendu The Mars Volta i objavili odličan debi album „De-Loused in the Comatorium“ (2003), za kojim je usledilo još pet od kojih je svaki bio eksperimentalniji nego prethodni.

Ostatak benda At The Drive-In, Jim Ward (gitara), Paul Hinojos (bas) i Toni Hajar (bubanj) osnovali su bend Sparta sa kojim su snimili 3 albuma. At The Drive-In su, osim pomenutog „Relationship of Command“, u prvom periodu svoje karijere snimili još dva albuma „Acrobatic Tenement“ (1996) i „In/Casino/Out“ (1998) i još nekoliko EPja.

Bend se ponovo, na kratko okupio zbog turneje 2012. godine, ali bez nekih signala da je u planu išta više od jedne turneje.

Krajem 2015. At The Drive-In su ponovo zajedno, i tim povodom Zavala je izjavio da sada žele da urade sve kako treba. Jim Ward, koji je i osnovao bend sa Zavalom napustio ih je ubrzo nakon prvih zajedničkh proba, i na njegovo mesto došao je Keeley Davis, sa kojim je Ward svirao u bendu Sparta.

Krajem 2016, nakon sedamnaest godina bend konačno objavljuje novu pesmu, veoma dobru „Governed by Contagions“. Njihov četvrti album „In•ter a•li•a“ objavljen je 5. maja. 

Da li se nakon sedamnaest godina pauze može očekivati da bend nastavi onakvom energijom i žestinom kao u trenutku kada su po prvi put prestali sa radom ? Posebno nakon albuma kakav je „Relationship of Command“, koji nakon toliko godina i konstantnog slušanja i dalje zvuči jednako žestoko i energično, ako ne bolje nego prvi put kada ste ga čuli.

Pesma koja otvara „No Wolf Like a Present“ deluje kao da se bend i dalje napaja istim visoko oktanskim adreanlinom kao pre sedamnaest godina. „Governed by Contagions“ i „Pendulum in Peasent Dress“ imaju sve dobre momente koji su krasili njihove najbolje pesme sa prethodnih albuma, dobre gitarske deonice, veoma dobar i melodičan refren. Slično je manje više i sa ostalim pesmama koje su ujednačinog kvaliteta, ali...

Ali imate utisak da ipak tu nešto fali. Pre ili kasnije shvatićete da je u pitanju Zavalin vokal. Nakon sedamnaest godina nije onako žestoko prodoran, a upravo je njegov vokal bio poput adrenalinskih injekcija koje idu direktno u srce. Nije Zavala nikako svojim vokalom loše uticao na kvalitet albuma, samo jednostavno nije doneo onoliko koliko se očekivalo od njega, i tu je možda jedan od momenata gde Jim Ward najviše nedostaje.

Sa takođe veoma prodornim glasom, Ward je bio zadužen za prateće vokale i u sinergiji sa Zavalom podizao je energiju benda za stepen više, što je na ovom albumu i te kako potrebno.

Preporuka

share