The Killing of a Sacred Deer
Element Pictures, A24, Film4
Režija: 
Yorgos Lanthimos
Scenario: 
Yorgos Lanthimos, Efthymis Filippou
Zemlja proizvodnje: 
UK | Ireland | USA
Jezik: 
English
7.0
7

Minuciozno sprovodeći antički mit o Ifigeniji, grčki režiser Jorgos Lantimos (Yorgos Lanthimos) napravio je još jedan u nizu filmsko-sadističkih manifesta.

Ubistvo svetog jelena (The Killing of a Sacred Deer) skoro pa savršeno se uklapa u filmski opus kontroverznog grčkog režisera, i šokantno je iskustvo samo za one koji nisu pre ovog filma upoznati sa njegov minulim radovima.

S te strane posmatrano, a u odnosu na Dogtooth, pa čak i The Lobster, Sveti jelen je mnogo manje eksplicitan, ali ništa manje kontroverzan, šokantan, i svojoj doslednoj visceralnosti gotovo mučan i krajnje neprijatan.

Međutim, to je nešto na šta su gledaoci Lantimosovih filmova već uveliko navikli.

Iako se koreni premise Lantimosovog dela nalaze u vernoj adaptaciji antičkog mita o Ifigeniji, film neodoljivo zapletom podseća na filmove Cape Fear, Pazolinijevu Teoremu, Kjubrikovo Isijavanje, i u novije vreme recimo Hanekeove radove, pre svega Funny Games.

Zapravo, Lantimosov film je miks sva četiri ostvarenja. Ali, nažalost, na svojevrstan način je značajno slabiji od svih nabrojanih dela.

Kao i u gotovo svim svojim filmovima Lantimos je najjači kada improvizuje u okvirima manjih fragmenata, i kada njegovi konvencionalni dijalozi tvore inventivne sekvence. Svedenost pripovedanja je nešto što Lantimosu najviše odgovara, i njegovo poigravanje sa dramom kao formom za bezgranično improvizovanje je u svetu filmske estetike prepoznato kao jedinstvena umetnička vrednost.

Međutim, kada Lantimos napusti formu, ostaje nam ogoljena, surova suština dramatizacije, koja u biti predstavlja posebnu veštinu, a tom veštinom ovaj talentovani autor još uvek nije ovladao.

Jednostavno rečeno, svedeno na prost jezik pripovedanja, ponekada nasilje prikazano kao formalni i isključivi oblik komunikacije između autora i posmatrača ostaje na petparačkom nivou, kada pripovedač izgubi iz vida film kao umetničku veštinu estetizacije realnosti.

I to se Lantimosu tako često dešava. Njegovi padovi u pripovedanju i vođenju priče su učestali, a finala u svojoj isforsiranoj zaokruženosti krnja i nezadovoljavajuća, što kao krajnji zaključak nameće činjenicu da nasilje ponekada nije isključivo sredstvo društvene kritike. 

Preporuka

share