Good Omens [2019]
Prvi roman Terry Pratchetta koji sam pročitaqo bio je “Boja Magije”, i to tokom odsluženja vojnog roka. Nije mi se preterano dopao, ne u tom trenutku, jer nisam isprva shvatio ili prihvatio Pratchettov smisao za humor. Kao ljubitelj epske fantastike smatrao sam da u tom žanru nema mesta humoru.
Vremenom sam naprotiv ukapirao da je upravo humor ponekad i jedini činioc koji modernu epsku fantastiku može učiniti podnošljivom za čitanje. Ako izuzmemo velike i stare majstore poput J.R.R.Tolikina ili Urusle Le Guin ima svega par savremenih koje vredi ;itati a njih nema ni za prste jedne ruke. Ipak, kako moderni autori epske fantastike jednostavno vole da pišu “debele” knjige, pa mnoga od tih dela, ako se prevarite i kupite ih, poput prvog romana George R.R. Martina od koga sam odustao nakon stotinkak stranica, na kraju je ispadnu veoma korisna, i odlično posluže da se pritisne oblanda.
Tokom vojnog roka, imate neograničeno vreme za čitanje knjiga, jer šta ćete drugo da radite kada ste zatvoreni u prostoru ograđenom bodljikavom žicom i naoružanim stražarima nego da čitate knjige, što je ujedno i jedini koristan momenat te nepotrebne i glupe “avanture”. Tako da odmah nakon “Boja Magije” kolega mi je pozajmio “Dobra predskazanja” (Good Omens). Pored Terry Pratchetta kao autor naveden je i Neil Gaimen, koji mi je u tom trenutku bio potpuno nepoznat.
Za razliku od prvog romana o Disksvetu, “Dobra predskazanja” su me oduševila na prvo čitanje. Upravo sam tokom čitanja te knjige shvatio da je humor i najače oružje koje pisac može imati u borbi protiv raznih ružnih, podlih, gadnih ljudskih osobina ili pak istih takvih institucija, koje svoj uticaj, svoju važnost, svoju reputaciju grade nametanjem slike o svojoj neophodnosti i nezamenljivosti u temelju razvoja društva i civilizacije. U “Dobrim predskazanjima” na udaru ove dvojice autora bila je upravo jedna od takvih institucija, religija.
Pred ekipom koja je radila na tv adaptaciji ove knjige bio veliki zadatak, kako preneti Pratchettov i Gaimenov suptilan osećaj za humor, na male ekrane. U prethodnim adaptacijama romana ovo dvojice autora a bilo ih je nekoliko, o Pratchettovim smo već pisali a još uvek je veoma aktuelna i veoma gledana tv serija “American Gods” rađena po istoimenom Gaimenovom romanu je to urađeno sa više ili manje uspeha.
Za početak podela uloga je pun pogodak. Frances McDorman daje glas Bogu, Benedict Cumberbach Luciferu, tu su i John Hamm (anđeo Gabriel) , Miranda Richrdson kao Madam Tracy, Adria Arjona kao mlada veštica Anathema Device ali upravo savršena hemija dvoje glavnih glumaca, anđela Azirafaela koga glumi odlični Michael Sheen i maestralnog Davida Tennant (demon Crowley) nosi čitavu mini seriju.
Tokom šest epizoda možemo da pratimo kako se razvijalo ovo 6000 godina dugo neobično i neočekivano prijateljstvo. Upravo ta početna scena, sa Adamom i Evom u rajskom vrtu proizvela je seriju negodovanja po društvenim mrežama, što je samo potvrdilo opravdanost kritike na račun religije upućene u ovom romanu. Naime, uloge Adama i Eve tumačili su glumci afričkog porekla što je pak povredilo verska osećanja jednog dela gledaoca, koji su se zbog toga našli pozvanim da šalju uvredljive poruke i komentare Neilu Gaimenu i kreatorima tv serije.
Od samog početka, i proterivanja Adama i Eve iz rajskog vrta Azirafael i Crowley predstavljaju neke vrste ambasadora raja i pakla na Zemlji. Njihov posao je da utiču na ljudski rod, ovaj prvi treba da ih usmeri na put dobra a ovaj drugi poptuno suprotno.
Kako saznajemo tokom tv serije njih dvojica i nisu radili bogzna šta već je sama ljudska priroda išla svojim putem. Tokom svih tih milenijuma, iako na suprostavljenim stranama njih dvojica postaju prijatelji. Iz njihovih dela možete shvatiti da u Crowleyu ima mnogo toga dobrog , dok sa druge strane Azirafael mora da zažmuri na mnoge ne tako dobre stvari, poput one sa velikim potopom, kada mora pred demonom da opravda poteze svoga šefa, koji se sprema da podavi sve prisutne ljude, čak i decu, što izazove gađenje kod Crowleya uz opasku da tako nešto čak i one ne bi mogao da uradi.
Niih dvojica se pak nađu u veoma nezgodnoj situaciji kada se nad njih nadvije opasnost od apokalipse rođenjem antihrista. Rat je neminovan i jednini koji se njemu ne raduju su upravo Azirafael i Crowley koji su naučili da veoma uživaju u blagodetima života među ljudima.
Obe strane priželjkuju rat, Azirafelov šef anđeo Gabriel (John Hamm) neodoljivo podseća na nekog visoko rangiranog, uglađenog, ratnohuškačkog političara bilo koje od velikih sila, takvih bar nikada ne nedostaje, što se Crowleyevih pretpostavljenih tiče oni su demoni tako da im je zlo u opisu posla.
Antihirst je dečak Adam koji živi idiličnim životom u malom engleskom selu, i na njegov 11 rođendan je početak apokalipse. Tada na scenu stupaju četiri jahača apokalipse Rat (Mireille Enos) riđokosa ratna novinarka, koja gde god da krene donosi nasilje i oružane sukobe, Glad (Zusuf Gatewood), vlasnik lanca restorana brze hrane (hrane koja u sebi nema ni trunku hranljivih materija), Zagađenje (Lourdes Faberes) koje je zauzelo mesto jahača nakon što se Zaraza penzionisala, nakon otrkivanja penicilina i naravno Smrt (Brian Cox), koji ne dolaze na konjima već na fantastičnim čoperima, kao što bi se i moglo očekivati u 21.veku.
Poput one stare fraze “devil is in the details”, u romanu kao i tv seriji, sitni detalji koji biblijske likove stavljaju u moderno okruženje daju šarmantu šarolikost celoj priči. Crowley je “dandy” uvek elegantan i raskošan poput rock zvezde, obučen po poslednjoj modi, vozi predivan Bentley odltimer, u njegovom autu možete pronaći albume The Velvet Underground,dok sa zvučnika u svim bitnim i akcionim trenucima trešte najveći hitovi grupe Queen. Azirafael sa druge strane je miran, uredan, otmen debeljuškasti gospodin, vlasnik knjižare, koji najviše voli dobar zalogaj u “fensi” restoranu.
Kako je roman objavljen 1990. Godine, autori ove tv serije dolali su još neke zanimljive detalje kako bi išli u korak sa vremenom tako da recimo Crowley, u izveštaju svojim pretpostavljenima kao zaslugu za “kvarenje “ i “mučenje” ljudskog roda, na sebe preuzima i izmišljanje selfija i projektovanje obilaznice oko Londona (nakon čega ne mogu, a da ne pomislim da vrlo verovatno neko od Crowleyevih kolega umešao prste u sva ova arhitektonska i građevinarska maltretiranja stanovnika prestonice).
Odlična scenografja i CGI efekti uspeli su da vizuleno reprezeniraju tvorevine mašte dvojice pisaca, što je u njihovom slušaju poprilično zahtevan zadatak.
Čitajući ostale Pratchettove romane uspeo sam da primetim kako uvek pronalazi najbolje načine da izvrgne ruglu i podsmeva kako ljudskim osobinama, verovanjima, ponašanjima, tako i društvenim, kulturnim i civilizacijskim tvorevinama koje svoju moć i uticaj zasnivaju ponajviše na samonametnutom autoritetu i tradiciji. Mnoge od tih pojava poput razizma, verskog fanatizma nisu za podsmevanje ali ljudi ili institucije koji se hrane takvim idejama jesu, jer ako njihov autoritet izvrgnete podsmehu, ostaju potpuno ogoljene u svom apsurdu i beznačaju. I u tom aspektu tv serija nije razočarala. Sam roman ima više takvih detalja ali sam Pratchettov duh je adekvatno prenesen na male ekrane.
Sve više postaje očigledno da živimo u svetu kome apokalisa gotovo svakodnevno visi nad glavom, klimatske promene, nemilosrdno uništavnje resursa i prirode sve zarad naše pohlepe, zadovoljenja najnižeg oblika konzumerskog načina života, “Good Omens” uspeva danas nasmeje ali ujedno i potpuno jasno kaže da smo za sve sami krivi. Nema viših sila koje nas teraju da činimo dobro ili zlo, a ukoliko i verujete u takve besmislice, onda
“Good Omens” uspeva da nas nasmeje ali i jasno stavi do znanja da smo za apokalipsu, koja nam svakog trenutka visi nad glavama krivi samo mi. Nema tu viših sila, demona koje nas teraju na zlo ili anđela koje će nas izvući iz sranja u kome se nalazimo, imamo samo sebe, što je na kraju i najstrašnija stvar.
“Voleo bih da ljudi nisu tako nepažljivi u svojim verovanjima” Terry Pratchett
