6. juna ove godine bilo je tačno 20 godina  od kako su Belle & Sebastian objavili svoj prvi album „Tigermilk“. Moj prvi susret sa njima nije bio tada, mada veoma su retki srećnici koji su mogli da ih čuju njihovo prvo izdanje. Iako sam znao za njih, nisam imao prilike ozbiljnije da ih slušam krajem devedesetih. Tada još uvek nije bilo Youtuba, ili nekih sličnih sajtova gde biste mogli da slušate muziku, do muzike se znatno teže dolazilo. Dok sam gledao po prvi put film „High Fidelity“ (inače po istoimenom romanu Nicka Hornbyja), sada jedan od mojih omiljenih fimova, ima jedna scena gde, John Cusack i Todd Louiso, slušaju neku dobru muziku i uživaju u njoj, Todd Louiso (ili njegov lik u filmu napomene da je to novi Belle and Sebastian). Tada na scenu stupa, jedan od najiritantnijih likova na filmu ikad, koga igra jednako iritantni Jack Black, vadi kasetu, baca je i pusta neku muziku, koja je mene u tom trenutku jednako iritirala kao i on sam. Pomislio sam, ako se ovo ne sviđa ovakvom liku, onda ja želim da ga čujem. Loša kritika nekad može da bude najbolja preopruka, zavisi od osobe od koje ta kritika dolazi.

Ova romantična i gotovo filmska priča počinje u Glasgovu, sredinom devedesetih. Underground muzička scena je prilično jaka. Mladi bendovi prate zvuk koji su stvorili The Pastels, The Vaselines, Teenage Fun Club.  1996.godine se formiraju neki fantastični bendovi koji će definitivno postaviti Glasgow na muzičku mapu sveta. Među nima su Camera Obscura, The Delgados, Mogwai i naravno Belle&Sebastian. 

Preporuka