Imperium [2016]

Imperium
Atomic Features; 2016
Režija: 
Daniel Ragussis
Scenario: 
Daniel Ragussis
Uloge: 

Daniel Radcliffe, Toni Collette,Tracy LettsSam Trammell

Zemlja proizvodnje: 
USA
Jezik: 
Engleski
6.9
7
Ima li goreg prokletstva za nekoga ko namerava da se bavi glumom od toga da bude poznat po jednoj jedinoj ulozi u nečemu grozno popularnom? Dok je u godinama za isti “typecast”, još i može nekako unovčiti ponavljanje jednog te istog s minimalnim varijacijama, ali posle nepobitno tone u zaborav. Potrebno je puno upornosti, da ne kažem tvrdoglavosti, da se glumac iz te spirale izvuče. Potrbno je i hrabrosti da se radikalno raskine sa “typecastom”.
 
Kad “typecast” dođe u zrelijim godinama, glumac ili glumica ima makar najblažu ideju čemu se može vratiti, svojoj karijeri pre blockbustera, mada i za to treba vremena da proradi (slučaj Kristen Stewart), ali šta ćemo kada glumac uđe u ulogu kao klinac bez glumačke prošlosti, a iz nje izađe kao formirani mladi čovek. Na primer, Daniel Radcliffe. On se iz petnih žila upinje da se reši svoje Harry Potter aure, igra čudne, pamtljive likove u čudnim filmovima, recimo vraga u Horns, leš koji govori i prdi u Swiss Army Man i evo sada FBI agenta infiltriranog u neo-nacističko podzemlje Washingtona. I to radi dobro.
 
Šteta je, međutim, što Imperium u konačnici nije bolji film. I to je šteta pre svega glumaca koji se trude da ostvare koloritne uloge i to im uspeva. Ne samo Radcliffe koji savršeno skida američki akcenat i kanalizira anksioznost štrebera u okruženju grubijana od kojih tek retki shvataju za šta im je i koliko potreban. Toni Collette kao policajka željna avanture i dokazivanja, pa makar iz pozadine je briljantna, ako izuzmemo onaj bedasti tik sa žvakom. Tracy Letts kao voditelj rasističkog radio-programa nas drži u nedoumici je li ubeđeni prorok ili šarlatan i kokošar željan nešto novca i zabave. A Sam Trammell se savršeno uklapa u sliku predgradskog čoveka kojeg je pogrešna literatura okrenula ka opasnim i ne baš sjajno strukturiranim idealima.
Šteta je i što film počinje u tako dobrom ritmu, toliko da nam prvih pola sata, uvod, deluje kao možda 10 minuta. Na stranu memoari stvarnog agenta FBI koji se stvarno infiltrirao među rasističke zgubidane i wannabe teroriste, kada film prolazi kroz sve kapije klišea na putu i istovremeno deluje i tipski i gotovo slučajno. Čemu obaevzne scene sa oi! pojilom i skinjarama u homoerotičnom plesu kada znamo tačno kakvi su zgubidani? Čemu sve te tlapnje o različitim nivoima i frakcijama među nacistima u Americi kada nam je iz toliko filmova poznato da u tom loncu imamo i Klan i skinjare i robijaše Aryan Nation i naizgled tihe i pristojne samotnjake ili porodične ljude koji zapravo mogu posegnuti za očajničkim merama jer jedini zapravo imaju nekakav intelekt? U tom smislu nije teško pogoditi glavnog i najopasnijeg od društva koje Radcliffeov Nate sreće tokom svoje “undercover” karijere, dovoljno je imati samo osnovno filmsko znanje i iskustvo od pogledana tri filma na tu temu.
Daleko od toga da je i pored tako klimavog scenarija Imperium loš i negledljiv film. Daniel Ragussis se trudi da režijom popravi dojam koji ostavlja dosta tipski i rupičast scenario koji se oslanja na toliko viđene predstave iz hollywoodskih filmova. Pola posla je tu napravio sa izborom glumaca, još skoro toliko sa usmeravanjem istih. Imperium se lako gleda, živog je tempa i ritma, iako u principu možemo predvideti šta će se dogoditi, a čak ne možemo reći da ima nešto turbo-napetih scena. Ali koliko je lak i zgodan za gledanje, toliko je i za zaboravljanje. Verovatno ćemo ga pamtiti kao još jedan od Radcliffeovih post-Harry Potter filmova.

Ljubaznošću autora preuzeto sa…

Film na dan