Gojira - Magma (2016)

Gojira
Magma
Roadrunner 2016
7.0
7

Glavni razlog propasti fenomena koji se često nespretno naziva srpski RnR, nije turbo folk, i nisu za to krivi sunovrat vrednosti, banalizacija kulture, medijski mrak i ostale mantre kvazi urbane populacije. Iako navedeni fenomeni itekako imaju uticaj na propast navedenog, svakako to nije jedini, nužni, a ni najbitniji razlog. Glavni razlog sunovrata jeste činjenica da, kada je tzv „Srpski RnR“ izašao na tržište, momentalno je crko. U prevodu za one sa jeftinijim ulaznicama, nije imao kupce. A kupce nije imao zato što je dosadan. A dosadan je zato što je nekvalitetan, mlitav, lošeg kvaliteta i precenjen u svakom smislu.

Naravno, mogli su domaći muzičari i muzikanti da prodaju bele bubrege za obične bubrege pre globalizacije i munjevitog razvoja interneta i društvenih mreža, pre svega jer su imali tu ekskluzivu da jedini donose diskove iz Nemačke pa snimaju na kasete, i idu organizovanim prevozom na koncert u Bugarsku. Danas, zaista je teško isporučiti razne bubanj i bas multietničke i ostale „disciplina kičme“ atrakcije kao „umetnost, samo što vi to ne razumete“, kada uz pomoć dva klika mišem možete da poslušate Royal Blood, i uverite se kako se pravi dobra i nepretenciozna muzika uz pomoć bubnja i basa. Muzika, u smislu, ima melodiju i lepo zvuči, ne u smislu „ovo je new wave ali vi to ne razumete“. Naravno, i fanovi i muzičari u ovom našem parčetu geografskog pojma koje neuki nazivaju državom Srbijom imaju isti dramski tekst, „scena je mrtva, država duradi nešto/niko nas ne podržava, nema publike, pojeli nas narodnjaci, Srbija je periferija“, i slične gluposti. 

 

Kakve veze sve ovo ima sa bendom Gojira? Pre svega, Gojira su Francuzi; da parafraziram jednog velikog domaćeg rok kritičara, doprinos Francuske RnR muzici jednak je Hitlerovom doprinosu svetskom miru. Spreman sam da se kladim da je blaženopočivša SFRJ imala bolje bendove u ono vreme (i to od većine država Evrope, sa sve Nemačkom, odmah posle UK). Takođe, Gojira ne samo da dolaze iz Francuske, nego dolaze iz krajnje francuske vukojebine na granici sa Španijom, sredinom inspirativnom za sijestu, surfing i lagan život, nimalo za death metal (jedina paralela, u smislu lokacije, može da se povuče sa metalcore bendom Parkway Drive iz Australije, čiji su članovi surferi iz takođe neke zabiti Bogu iza leđa, i tu čovek samo može da zaključi da različitim ljudima iz različitih kultura i država sunce različito udara u glavu). Prve demo radove objavljuju pod imenom Godzilla, sviraju malo po Francuskoj kao prateći bend raznih nebuloznih death metal bendova koje ne sluša niko normalan, a da nije Skandinavac. Prvi album prolazi jedva zapaženo, uglavnom u okviru iste te zajednice, mahom geostrateški locirane ispod polarnog kruga. Zbog autorskih prava menjaju ime u Gojira (što mu znači isto), i nekih 20 godina i 6 albuma kasnije, Gojira je u vrhu svetske muzičke scene, i na dobrom su putu da postanu mejnstrim bend u rangu Metalike; poseduju svoj studio u Njujorku i rasprodatu turneju do 2018.

Gojira pre svega potvrđuju neformalnu premisu da postoji „to nešto“ kod metal bendova gde jedan burazer svira bubanj, a drugi gitaru (Pantera, Sepultura). Iako se muzika karakteriše kao melodični death metal (?), tekstovi se bave uglavnom ekološkim temama, i ne verujem da ijednom drugom bendu stih „plastic bag in the sea“ uspeva da zvuči onako metalski zajebano. U njihovoj interpretaciji to je u rangu sa urlanjem „war for territory“, što uopšte nije zanemarljivo postignuće. Naravno, nije ni to onakav death metal iz najvećih dubina Norveške, osećao se tu uvek nekakav uticaj Mediterana, bar kroz stil i tekstove, ali opet, oduvek je to bilo sirovo, a opet lepo ispeglano i upakovano. Ne bih da ističem da je Mario Duplantier možda jedan od najboljih metal bubnjara trenutno, a da rođeni brat ima talenat da isporuči rif i glas za pet decibela jače nego ekipa iz Machine Head i Korn zajedno.

Preporuka