Fallout [2024]
„Fallout“ je jedna od najpopularnih franžiza video igara na svetu. Sve je počelo još 1997.godine kada je studio Interplay, sa Tim Cainom i Leonidom Boyarskim na čelu tima, objavili prvu igru „Fallout“, koja je pak bila inspirisana starijom igrom „Wasteland“ iza koje stoji Brian Fargo, jedan od tvoraca Interplaya (sada je on na čelu inXile Entertainmenta, studija koji stoji iza odličnih postapokaliptičnih video igara "Wasteland 2" i "Wasteland 3"). Kasnije Cain i Boyarski osnivaju Troika Games i prave još jednu legendarnu igru „Arcanum: Of Steamworks and Magick Obscura“. "Fallout" je to igra sa izometrijskim pogledom, smeštena u postapokaliptičnoj pustinji na jugozapadu SAD.
U tom trenutku ta igra je bila prava revolucija u mnogim aspektima, ali prvenstvno odlikovala je odlična priča i sloboda koju je davala igraču. „Fallout 2“ je objavljen odmah sledeće godine 1998. Njega je radio Black Isle Studio, iza koga su takođe stajala grupa izuzetnih pojedinaca i game developera koja je kasnije osnovala studio Obsidian, koji je i danas jedan od najkreativnijih i najboljih game development studija u svetu.
Sam početak te igre „Fallout 2“ koja je meni i bila prva „Fallout“ igra, tačnije uvodni intro je nešto ostavilo jedan od najsnažnijih utisaka, od svih video igara koje sam igrao, a njih bogami ima mnogo. Odlično smišljenu i animiranu uvodnu scenu prati fantastična numera legendarnog Louisa Armstronga „A Kiss to Built a Dream On“, dok uvodnu naraciju i legendarnu rečnicu „War, War never Changes“ izgovara Ron Pearlman. Upravo taj video je bio sasvim dovoljan da se zainteresujem za video igru koja će kasnije postati i jedna od mojih omiljenih franžiza naučne fantastike uopšte.
Vizuelno tv serija „Fallout“ je apsolutno fantastična. Sve do nasitnijeg detalja u scenografiji i kostimografiji je besprekorno odrađeno. Možda to i ne znači puno nekome ko nije igrao video igre, ali detalji poput izgleda atomskog skloništa, uniformi, dizajna oružja, kompjutera, robota, automobila, T60 bojnih oklopa, kultne fraze „War never changes“ i naravno neizbežnog i neodoljivog Dogmeata, generalno celog vizuelnog aspekta je savršeno otelotvorena u ovoj tv seriji. Fotografija postapokaliptičnog okruženja, kao i atom punk scenografija sveta pre nukleanrog rata je još jedan savršen vizuelni aspekt ove tv serije.
Ali sve ovo nije dovoljno za dobro tv ostvarenje. Neko bi rekao da uz dovoljno novca sve će izgledati dobro (što pak ne mora da znači, ako se podsetimo kako je vizuelno jadno izgledala pomenuta tv serija „The Lord of The Rings: The Rings of Power“), te da je za dobru tv seriju potreban i dobar scenario i dobri glumci.
E pa ovde imamo i to. Glumačka postava je izvanredno odradila svoj posao. Ella Purnell je Lucy McLean, naivna i dobra stanovinca atomskog skloništa kja nakon skupa nestretnih okolnosti izlazi na površinu u svet koje je poptuno suprotnost onog naivnog i prezaštićenog okruženja atomskog skloništa u kome je odrastala. Purnell je na veoma dobar način oslikala put glavnog heroja, tipičan za video igru, od naivnog početnika prvog nivoa, do osobe koja postaje itekako opasan protivnik sveukupnom zlu koje vreba na površini planete, od razbojnika, kanibala, mutiranih čudovišta do jednostavno zlih individua.
Aaron Moten je Maximus, pripadnih klerofašističke organizacije „Brotherhood of the Steel“ koja sebe naravno vidi kao glavne spasioce čovečanstva. Iako vitezovi bratsva u jednom divljem i surovom orkuženju deluju kao sjajan svetionik nade i humanizma, istina je daleko od toga, što će Maximus na veoma brutalan način otrkiti u svojoj životnoj priči.
I naravno uvek odlični Walton Goggins, kao Cooper Howard / The Ghoul, post apokalitični lovac na ucene. Nekada zvezda western filmova, sada 200 godina u budućnosti, ghoul (stvorenje koje nastaje od običnog čoveka nakon snažnog izlaganja radijaciji, nešto nalik zombjima, ali sa poptuno očuvanim razumom, osim u slučaju feral ghoulova, koji su „mindless“ stvorenja baš poput dobro poznatih zombija).
Priča Coopera Howarda kreće se u dva vremenska perioda, njegova sećanja vode u prošlost, neposredno pre konačnog nukleranog sukoba, i postavljaju temelje jednoj veoma intrigantnoj priči koja je samo mogla da se ovlaš nasluti kroz video igre, dok u postapokaliptičnog pustari The Ghoul je čudovište koje ponovo pronalazi svoju ljudsku stranu.
Sam celokupni narativ, računajući priče sva tri glavna lika je veliki korak unapred za „Fallout“ franšizu, jer polako daje nagoveštaje i obrise nekih tajni koje su se samo mogle naslutiti tokom video igara. Ujedno služi i kao snažna anti koorporativna propaganda, jer glavni negativac u celoj ovoj priči je upravo Vault Tech, multinacionalna korporacija koja u svom vlasništvu ima više od pola sveta i koja se vodi, naravno kao i sve korproacije, samo profitom i ne preza da do njega dođe čak i po cenu uništenja čitave cilivizacije.
Verovatno, poptuno namerno Vault Tech nosi sličnosti sa mnogim multunacionalnim kororpacijama širom sveta koje nam bez prestanka rade o glavi, te sama priča kroz ovih osam epizoda služi kao veoma dobar uvod u ono što bi trebalo da usledi u sledećoj sezoni, za koju se nadam da će je biti i u eventualno, novim video igrama koje na žalost nisu ni na vidiku.
„Fallout“ je ne samo odlično ekranizovana franžiza omiljenih video igara, već je pre svega jedna veoma dobra i zanimljiva tv serija, sa odličnom pričom, neodoljivim atom punk post apokaliptičnim orkuženjem, i na savršen način kombinuje dramu, akciju, humor i ne stidi se veoma eksplicitnih scena krvavog nasilja.
