Stereolab - Instant Holograms On Metal Film [2025]

Jul 16, 2025

Stereolab

Instant Holograms On Metal Film

Duophonic UHF Disks / Warp Records / 2025

Kao da je neko otvorio muzički leksikon zvezdane prašine i iz njega pažljivo izvukao fragmente melodija koje nisu želele da ostanu u prošlosti, već su, s gracioznošću prave salonske dame, zakoračile u sadašnjost. "Instant Holograms on Metal Film" je album koji šapuće on šapuće. A te šapate nije moguće ignorisati. Oni dolaze sa ivica analognih snova, sa perona gde vozovi nikada ne dolaze, jer nema potrebe da se ode bilo gde kad već stojite u samom središtu izraza.

Postoji nešto gotovo uznemirujuće utešno u načinu na koji Stereolab ponovo upliće motorik puls sa svileno zategnutim harmonijama. Kao kad ruka pažljivo prelazi preko hartije na kojoj su reči još nesigurne, tek u povoju — i vi ih, iz neobjašnjivog razloga, već prepoznajete. Nije u pitanju nostalgija, već osećaj da ste već jednom ranije sanjali ovaj zvuk, možda u nekom od snova iz detinjstva, kada je sve bilo moguće i ništa nije bilo potrebno objašnjavati

Pesme na ovom albumu nemaju potrebu da se dodvoravaju. One ne osvajaju pažnju, već je zadobijaju prirodno, bez žurbe. “Mystical Plosives” otvara album ne kao uvod, već kao pozdrav, smireno, s dozom zagonetnog šarma. Sintisajzeri se smeštaju u prostor poput pažljivo biranog nameštaja u salonu čije su zavese blago pomerene, tako da svetlost uvek pada pod pravim uglom.

“Aerial Troubles” donosi otkucaje savremene zebnje podvučene ritmom koji se ne zaustavlja — kao misao koja se, jednom puštena, više ne može utišati. Reči nisu hladne, već smireno odlučne, kao iz pera obrazovane žene koja zna šta govori, ali nema potrebu da se nadvikuje s vremenom koje ionako samo odjekuje prazninom.

Zatim dolazi “Melodie is a Wound” i dok traje, zvuk dobija mekoću damasta, ali sa ušivenim detaljima koji iznutra grebu. Pesma je duga i kao da želi da se zadrži, da ostane malo duže nego što je uobičajeno pristojno. I neka joj bude dozvoljeno, jer ima šta da kaže, bez obzira na to koliko nežno to čini.

“Immortal Hands” podseća na ono kada vas neko gleda u oči i ćuti — i to ćutanje nosi više značenja nego što bi reči uspele. Sintisajzeri se ukrštaju sa ritmovima koji više ne znaju kojoj deceniji pripadaju, ali upravo zato deluju tako uverljivo. Kao kada mlada devojka obuče kaput svoje bake i u njemu pronađe miris vremena koje nikada nije živela, ali koje je, na neki čudan način, oblikuje.

U pesmama koje slede, “Electrified Teenybop!” i “Transmuted Matter”, oseća se igra — ne razuzdana, već misaona, kao da neko pokušava da skloni zavese i pusti sunce unutra, ali bez naglih pokreta. I ritam se igra sa očekivanjima, razigran, ali nikada neupitan.

Na kraju, u dvodelnoj završnici, “If You Remember I Forgot How to Dream”, javlja se osećaj pisma koje nikada nije poslato. Nisu to reči koje vape, već misli koje nalaze oblik u zvuku, sa iskrenošću koja ne traži potvrdu. Ovaj kraj nije konačan, već sličan pogledu koji ostaje i kad se vrata zatvore.

Ako bih morala da izaberem reč koja opisuje ovaj album, to bi bila: odmerenost. Ne u smislu mere, već u smislu plemenitog takta. "Instant Holograms on Metal Film" je kao razgovor u kom niko ne prekida drugog, kao salon u kome misao može da sedi udobno, rame uz rame sa emocijom, bez potrebe za dokazivanjem. Stereolab su se vratili ne kao gosti koji kucaju na vrata, već kao domaćini koji vam, s osmehom i vinom, otvaraju svoj dnevni boravak i kažu: izvolite, ovde je vreme drugačije.