The Life of Chuck [2024]
Film "The Life of Chuck" je retko emotivno putovanje koje ostavlja utisak dugotrajnije refleksije. Počinje s apokaliptičnim haosom – svet koji se ruši, prirodne katastrofe, iščezla komunikacija, sumorni nastavak. A opet, među tim razaranjem, bezimenog Chucka (Tom Hiddleston) misteriozno slave na bilbordima i televizijama: "39 godina – hvala, Chuck". To je prizor koji otvara vrata crpeći nas u atmosferu duboke simbolike.
Struktura filma je obrnutom hronologijom podeljena u tri dela – od kraja, preko zrelog života, sve do detinjstva – i svaki segment ima svoj ton. Prvi je pun iščekivanja i straha; drugi iznenađuje spontanom plesnom sekvencom usred haosa, trenutkom čistog egzistencijalnog slavlja; dok poslednji baca svetlo na ranu čežnju, volu, gubitke i porodične veze mladog Chucka. Ta nelinearna struktura odzvanja temom: čak i u raspadu, život je slojevit svet pun bajki, tuge i jedva prostanih radosti.
Tom Hiddleston je miran, tih i magnetizirajuć – kada zaigra, scenu nose njegova duša i neobuzdana radost. Njegova interpretacija ne traži epohalne gestove, nego dah; on prosto jeste čovek, prelomljen, ali kompletan. Mark Hamill i Mia Sara grade toplu osnovu na kojoj se radnja oslanja: on mudri deda, ona žena muzika i svetlost. Chiwetel Ejiofor u prvom delu unosi očaj i dostojanstvo, dok Karen Gillan njenom tišinom pristaje sasvim prirodno.
Glavni narativni glas je Nick Offerman, kome naracija deluje kao meditacija: nije šarmantna, više ozbiljna i pomalo distancirana, ali u njoj leže slojene misli o smrti, ljubavi, matematike i kosmosa. Dok ponekad prelazi granicu sentimentalnosti, ume da unese dubinu kada monolozi služe temama o prolaznosti i univerzalnom nasleđu svakog života.
Vizuelno film je skromniji – stabilne kamere, manje eksperimentalnosti. To može delovati neopravdano statično, ali upravo u tom minimalizmu leži tehnika: umesto da odvlači pažnju, kamera dozvoljava da likovi i njihov emotivni tok odigraju svoju snagu. Muzika Newton Brothers-a donosi nežnost, nikad ne postaje agresivna, već nagoveštava melanholiju sa finom dozom nade.
Neko će možda reći - previše obećanja za malo kreativne isporuke – tonalni skokovi mogu zbuniti, a retrospektivna struktura, s fragmentima koji ne slede uvek jasan tok, može biti zahtevna za praćenje.. Ali upravo ta disleksija priče čini je magnetičnom: nije lako, strpljivi gledaoci biće nagrađeni duboko ličnim i introspektivnim doživljajem. Nije zabavan ili brz film, to je misaono ogledalo koje pomalo boli.
Na kraju, "The Life of Chuck" ne zvoni fanfarama; šapuće tiho ali odlučno da svaka osoba nosi sopstveni kosmos, i dok nestane, ostatak sveta ga primećuje. Poruka filma je jednostavna: tvoj život nije anoniman; čak i obična osoba zaslužuje svoje veliko finale. Film nije optimističan ali je topla, sluđena oda ljudskom biću i gubitku koji mu predstoji – oda je više meditacija nego spektakl, i zato ostaje dugo živa u sećanju.
