Burntwood - Burntwood [2025]
Burntwood na svom debiju zvuče kao bend koji je odlučio da ne glanca, nego da ostavi prljavštinu tamo gde joj je mesto. Nema skrivanja iza produkcijskih trikova, nema lepih fasada – ploča diše sirovo i stvarno. Zvuk je neka čudna mešavina americana i britanskog indie nasleđa, s povremenim post-rock širenjem prostora. Kao da su uspeli da ukrste nervozu londonskog betona sa beskrajem američkih drumova.
Prva stvar, „Hiding In Plain Sight“, udara odmah u čelo. Ritam vozi bez predaha, gitara se vrti dok ne postane mantra, a vokal deluje kao da je odlučio da ne popravlja ništa – baš u toj nesavršenosti leži snaga. „Landline“ ima mekši dodir, melodija se lepi, ali ispod nje oseća se neka gorčina, priča o razgovorima koji više razdvajaju nego spajaju. U tome je štos Burntwooda – znaju da naprave pesmu koja se može vrteti na radiju, ali joj ugrade dovoljno žaoke da ne sklizne u komercijalnu šupljinu.
„Loophole“ je mračnija, pulsira kao motor koji bruji na mestu, dok „Wheelspin“ ide u suprotnom pravcu – otvorenija, svetlija, s mirisom alt-countryja. Ove dve pesme jasno pokazuju da bend ume da pravi kontraste, i da se ne boji da jednu ideju suprotstavi drugoj.
U sredini albuma dolazi „First Past The Post“, pesma koja je kao trkač koji prvo ide polako, pa u finišu diže prašinu. Nasuprot nje, „Fear Is The Sound“ pogađa direktno – tvrdi rif, refren koji traži da ga vičete naglas, pesma koja priziva unutrašnje strahove i tera ih bukom napolje. Tu Burntwood zvuče najubedljivije, jer ne traže kompromis, nego guraju punim plućima.
„Indicator Species“ je tmurna, kao opomena, kao znak koliko je svet klimav, dok „Forever Communication“ hvata nervozu savremenog života – fraze koje se prepliću i puca ritam kao signal koji stalno gubi vezu. To su trenuci kad bend pokazuje da ume da izađe iz zone komfora i zakorači u nešto nemirnije.
