Lucky Strike [2026]
Postoji nešto gotovo dirljivo staromodno u filmu Lucky Strike. Ne samo zato što se događa 1944. godine, usred jedne od poslednjih velikih nemačkih ofanziva na Zapadnom frontu, već zato što izgleda kao da je Rod Lurie pronašao neki zaboravljeni VHS iz vremena kada su se ratni filmovi još pravili za ljude koji su znali razliku između patriotizma i državnog PR-a, ali su ipak voleli da vide dobrog momka kako se vraća kući. Problem je samo u tome što je 2026. godina, a publika je u međuvremenu videla Saving Private Ryan, The Thin Red Line, Dunkirk, 1917 i čitavu malu industriju evropskih, američkih i streaming ratnih trauma. Teško je danas snimiti film o Drugom svetskom ratu kao da je istorija još uvek dovoljno nevina da joj je dovoljan jedan heroj, jedna uniforma i nekoliko pogleda prema horizontu.
Lurie, međutim, ne pokušava da ponovi čitav rat. On ga smanjuje. Umesto armija dobija jednog čoveka. Umesto velikog fronta dobija šumu. Umesto generala koji pomeraju divizije po karti dobija kapetana Johna Castlea, ranjenog i odsečenog od sopstvene jedinice, koji pokušava da pronađe put nazad kroz teritoriju na kojoj je svaki pogrešan korak potencijalno poslednji. Film tako od spektakla pravi survival priču, a od Drugog svetskog rata svojevrsni hodnik kroz koji mora da prođe jedan čovek. To je istovremeno njegova najbolja i najproblematičnija odluka, jer kada se rat svede na jednu figuru, sve zavisi od toga koliko ćemo želeti da pratimo upravo tog čoveka.
Jer kada Lucky Strike radi, radi iznenađujuće dobro. Lurie ume da pretvori prostor u neprijatelja. Kamera se približava Castleu, prati njegovo kretanje kroz šumu i dopušta da teren postane gotovo psihološki pejzaž. Nema potrebe da se neprestano objašnjava gde smo i šta se događa; dovoljno je da čovek zastane, oslušne i pogleda preko ramena. U tim trenucima film se približava nečemu što je mnogo zanimljivije od još jedne ratne priče o herojstvu: priči o strahu. Ne onom spektakularnom strahu koji dolazi zajedno sa eksplozijom, već onom tihom, životinjskom oprezu čoveka koji zna da možda upravo posmatra poslednjih nekoliko sati svog života.
Scott Eastwood je pritom mnogo bolji kada ćuti nego kada scenario odluči da mu poveri repliku koja treba da zvuči kao da je upravo stigla iz nekog filma iz 1978. godine. Njegova pojava ima odgovarajuću fizičku težinu, lice čoveka koji je već previše toga video i glas koji može da nosi grubost bez mnogo teatralnosti. Ali Eastwood nije glumac koji može iz ničega da proizvede emocionalnu dubinu, a Lucky Strike mu upravo to povremeno traži. Zanimljivo je da njegova najveća prednost istovremeno postaje i posledica prezimena koje nosi: Scott Eastwood teško može da pobegne od duha svog oca, koliko god se trudio. Svaki njegov pogled prema neprijateljskom horizontu priziva neku drugu eru američkog filma, onu u kojoj je Clint Eastwood mogao da stoji deset sekundi bez reči i da tih deset sekundi imaju težinu čitavog dijaloga. Scott ima sličnu fizičku ekonomiju, ali još nema tu istu magnetnu prazninu. Njegov Castle je simpatičan, izdržljiv i dovoljno uverljiv, ali retko postaje čovek kojeg ćemo pamtiti.
I tu dolazimo do najveće ironije filma. Lucky Strike je film o čoveku koji pokušava da preživi, ali nikada sasvim ne pronađe razlog zbog kojeg bi nas njegov opstanak morao duboko pogoditi. Scenario koji su napisali Lurie i Marc Frydman često funkcioniše kao niz epizoda. Castle prolazi kroz jednu situaciju, zatim drugu, pa treću, i svaka pojedinačno ima potencijal za napetost, ali zbir ne proizvodi uvek osećaj nezaustavljivog napredovanja. Film ponekad više liči na kolekciju ratnih vinjeta nego na precizno konstruisan triler, zbog čega se njegova centralna linija povremeno gubi između različitih susreta i prepreka.
Ipak, upravo ta epizodičnost povremeno daje filmu nešto neočekivano: osećaj starog avanturističkog filma. To je Lucky Strike u svom najčudnijem registru, negde između ozbiljne ratne drame i filma koji bi sasvim komotno mogao da stoji na polici pored starih VHS kaseta sa naslovima ispisanim velikim belim slovima. Jedan čovek, neprijateljska teritorija, nekoliko slučajnih susreta, malo sreće i mnogo loših okolnosti. Kritičari su upravo tu ambivalentnost različito čitali: jedni su u njoj pronašli šarm starog Hollywooda, drugi propagandnu estetiku koja je ostala zaleđena u vremenu. I možda su, na neki čudan način, svi pomalo u pravu.
Lurie, režiser The Outpost i The Last Castle, očigledno razume jezik ratnog filma. Akcione sekvence su pregledne, fizičke i uglavnom lišene modernog superheroizovanja nasilja. Kamera se ne ponaša kao da želi svakih pet sekundi da podseti gledaoca koliko je novca potrošeno na produkciju. Naprotiv, film često izgleda kao da je napravljen sa dovoljno novca da uradi ono što treba i nedovoljno da bi sebi dozvolio razmetanje. To mu daje izvesnu iskrenost, gotovo zanatsku čestitost, ali Lucky Strike ponekad tu skromnost pretvara u ograničenje. Kada film pokušava da bude veliki, vidi se da nema dovoljno širine; kada ostane mali, funkcioniše mnogo bolje. Njegov pravi teren nije epska istorija već nekoliko desetina metara šume, jedna kuća, jedan put, jedan sumnjivi susret.
I možda zato naslov filma postaje zanimljiviji kako vreme prolazi. Lucky Strike nije samo ime. To je mala kapsula američke mitologije: cigarete, rat, muškarci, sreća, rizik i ona stara ideja da će se nekako sve završiti dobro ako čovek dovoljno dugo izdrži. Film tu simboliku ne razvija do kraja, ali je teško ne primetiti koliko se savršeno uklapa u njegovu predstavu istorije. Jer Lucky Strike veruje u sreću gotovo koliko veruje u hrabrost, a istorija, naravno, nikada nije bila tako uredna. Ratovi se ne dobijaju samo zahvaljujući hrabrim ljudima, niti se preživljavaju isključivo zahvaljujući njihovoj snazi. Ponekad je razlika između junaka i mrtvaca samo nekoliko centimetara, pogrešan pogled ili slučajni nalet vetra.
U filmu postoji i nekoliko sporednih likova koji pokušavaju da prošire njegovu perspektivu, ali većina ostaje u funkciji Castleovog puta. Aunjanue Ellis-Taylor unosi ljudsku toplinu u ograničenu ulogu, dok ostali likovi dolaze i odlaze kao stanice na njegovom putu. To je razumljivo za priču ovog tipa, ali istovremeno sprečava film da postane nešto više od dobro izvedene avanture preživljavanja. Njegov svet postoji prvenstveno zato da bi testirao glavnog junaka, a ne zato što sam po sebi zahteva da bude istražen. Zbog toga se rat oko Castlea ponekad oseća više kao scenografija nego kao istorijska stvarnost.
Najveća slabost Lucky Strikea, dakle, nije to što je loš ratni film. Nije. Problem je što je veoma teško objasniti zašto je baš ovaj ratni film morao biti snimljen sada. U tome se krije ona neprijatna praznina između zanatski korektnog filma i dela koje uspeva da pronađe vlastiti razlog za postojanje. Lucky Strike nema potrebu da bude novi Dunkirk, niti pokušava da dekonstruiše američki heroizam na način na koji su to činili neki od najboljih ratnih filmova poslednjih decenija. On želi da ispriča jednostavnu priču o čoveku koji je ostao sam i mora da se vrati kući, i možda je upravo zbog toga najpoštenije posmatrati ga kao mali, tradicionalni ratni triler koji se našao u pogrešnoj epohi.
U svetu preplavljenom filmovima koji neprestano pokušavaju da budu „važni“, postoji nešto gotovo subverzivno u toj jednostavnosti. Samo što jednostavnost i banalnost dele isti hodnik, a Lucky Strike prečesto otvara pogrešna vrata. Njegova nostalgija za klasičnim ratnim filmom ponekad je šarmantna, ponekad frustrirajuća, ali je u svakom slučaju iskrena. Lurie ne pokušava da sakrije poreklo svog filma iza komplikovanih formalnih eksperimenata. On veruje u priču, glumca, prostor i napetost, čak i kada scenario ne uspeva da tim elementima pruži dovoljno snažan emocionalni temelj.
Zato ovaj film verovatno neće promeniti ratni žanr, niti će se upisati među njegove velike klasike. Ali ima nekoliko prizora u kojima uspeva da nas podseti zbog čega su ljudi uopšte počeli da snimaju ratne filmove: ne samo da bi rekonstruisali istoriju, već da bi na nekoliko minuta stavili gledaoca u kožu čoveka koji ne zna šta ga čeka iza sledećeg drveta. Lucky Strike je možda previše tradicionalan za svoje vreme, previše skroman za svoje ambicije i previše zaljubljen u jednu stariju predstavu američkog herojstva da bi postao veliki film. Ali u toj tvrdoglavoj jednostavnosti postoji izvesna čestitost. Za film koji govori o sreći, možda je sasvim prikladno što je i sam imao dovoljno sreće da nekoliko puta pronađe put kroz sopstvene slabosti.
