Boards of Canada - Inferno [2026]

Sep 04, 2026

Boards of Canada

Inferno

Warp / 2026

Trinaest godina pauze ostavilo je trag na Boards of Canada: Inferno zadržava njihov prepoznatljivi analogni vokabular, ali ga postavlja u znatno tvrđi, čistiji i dinamičniji miks. Mike Sandison i Marcus Eoin vraćaju se sa albumom koji njihov poznati jezik ne proširuje toliko koliko ga fizički zaoštrava. Mekani analogni rubovi su još tu, ali sada su iza njih precizniji tranzijenti, tvrđi bubnjevi, širi stereo prostor i znatno izraženija dinamika.

„Introit“ je kratka najava u poznatom BoC registru: edukativna televizija, analogni sintetizatori, osećaj da je neko pronašao izgubljenu traku iz budućnosti koje se više niko ne seća. Onda „Prophecy at 1420 MHz“ preseče tu nostalgiju. Gitara, čvršći groove i sintisajzerski slojevi guraju kompoziciju prema nečemu što više liči na elektronski post-rock nego na klasični IDM. Glas koji izgovara svoju metafizičku doktrinu nije dekoracija; on je deo aranžmana, još jedan sintetički sloj.

„Hydrogen Helium Lithium Leviathan“ vraća prepoznatljivi BoC DNK, ali sa znatno boljom kontrolom prostora. Sintisajzeri imaju onu mutnu, organsku teksturu koju su odavno patentirali, dok ritam radi gotovo suprotno: čist je, precizan i izuzetno fizičan. „Age of Capricorn“ i „Father and Son“ zatim uvode centralni postupak albuma — govor postaje ritmički materijal. Sempl nije ubačen da bi objasnio temu; isečen je, ponovljen i postavljen tako da sam postane tema.

Najbolji primer je „Father and Son“, gde razgovor o veri klizi preko sporog, gotovo hip-hopovskog pulsa. „Naraka“ potom okreće ploču u nešto gotovo plesno: sint-bas daje pesmi neuobičajenu sigurnost, dok vokalni elementi unose ritualni karakter. „Acts of Magic“ i „Memory Death“ funkcionišu kao kratki kvarovi u sistemu — manje pesme, više komadići materijala koji menjaju temperaturu albuma.

Druga polovina je još zanimljivija jer Inferno počinje da napušta čistu elektroniku. „The Word Becomes Flesh“ pokazuje koliko daleko mogu da guraju semplovanje glasa bez gubitka groovea, dok „Into the Magic Land“ uvodi gitaru, bas i bubnjeve na način koji podseća na The Campfire Headphase, samo bez njegove pastoralne topline. „Blood in the Labyrinth“ i „Deep Time“ šire prostor, a ovaj drugi posebno dobro pokazuje koliko je BoC produkcija postala filmska: malo zvukova, mnogo vazduha, gotovo nikakav višak.

„All Reason Departs“ i „Arena Americanada“ vraćaju ritam u prvi plan, pri čemu druga pesma praktično pokazuje kako bi Boards of Canada zvučali kada bi svoj stari IDM impuls provukli kroz moderniji, monumentalniji miks. „The Process“ je jedan od najboljih trenutaka albuma upravo zato što ne pokušava da bude pesma u klasičnom smislu. Glas, ambijentalni šum i elektronski slojevi rade kao dokumentarni zapis iz sistema koji je počeo da proizvodi sopstvenu stvarnost.

Na kraju dolaze „You Retreat in Time and Space“ i „I Saw Through Platonia“. Tu album usporava do granice na kojoj ritam više nije potreban. Nije slučajno što neki kritičari upravo završnicu smatraju predugom, dok drugi u njoj vide logičan epilog čitavog koncepta.

Inferno zato nije novi početak za Boards of Canada. Više je rekalibracija sistema. I dalje koriste iste osnovne komponente: analogni sintisajzer, hip-hop break, sempl govora, gitaru, šum i melodiju koja kao da je već jednom postojala. Razlika je u tome što ih sada slažu preciznije i sa mnogo manje poverenja u slučajnost. Ponekad to proizvede nešto zaista izuzetno — „Prophecy at 1420 MHz“, „Father and Son“, „Naraka“, „The Word Becomes Flesh“, „Into the Magic Land“. Ponekad samo podseti koliko je teško biti inovativan kada si već definisao sopstveni žanr.

Ali možda je upravo u tome poenta. Inferno ne zvuči kao pokušaj da Boards of Canada sustignu elektronsku muziku. Zvuči kao da su se vratili da provere koliko još njihov stari hardver može da izdrži.