Sviđalo se to nama ili ne, činjenica je da kada se pojavi bend koji se razlikuje od ostatka scene, muzički novinari su skloni da izmisle novi pravac kako bi ga “brže bolje” strpali u neku fioku. Tako je početkom devedesetih godina, sa uspehom grupe “Nirvana” smišljen termin grandž, koji je ubrzo preimenovan u alternativni rok.

Sve one grupe koje nisu spadale u mejnstrim i koje su same pisale svoje pesme, čiji spotovi se nisu vrteli ceo dan po TV kanalima i čija muzika je prevashodno bila gitarska, svrstavane su u alternativni rok. Jedan od mnogih takvih bendova bio je i bostonski “Morphine”.

Morphine” su ispunjavali sve pomenute uslove klasičnog alternativnog rok benda osim poslednjeg. Oni ne da nisu bili gitarska grupa, već uopšte nisu imali gitaristu. Naime, “Morphine” je bio trio, sastavljen od bubnja, saksofona i basa na kom su se umesto četiri, nalazile samo dve žice.

Na papiru, ovakva instrumentalna postavka može vas navesti da pomislite kako su “Morphine” negovali nekakav sveden i minimalni zvuk, prikladan intimnom slušanju i lišen energije. Međutim u realnosti, “Morphine” su zvučali energičnije i bučnije od nekih bendova koji su u postavci imali tri gitare i dva bubnja. Kako je to moguće i šta je njihovu muziku činilo tako posebnom, samo su neke od tema kojima ćemo se baviti u današnjem tekstu.

Preporuka