Brit pop je bio jedan od vodećih pravaca u popularnoj muzici tokom poslednje dekade prošlog veka. Časopis „NME“ kao i većina ostrvskih muzičkih festivala rasplamsali su pomamu za britanskim gitarskim pop bendovima. Grupe kao što su „Oasis“, „Blur“, „Suede“ ili „Supergrass“ pored ogromnih tiraža albuma, imali su rasprodate turneje mesecima unapred, a engleska štampa se utrkivala u pronalaženju „nove braće Galager“ među gomilom nepoznatih i često prosečnih bendova.

Imajući u vidu da se brit pop pre svega oslanjao na melodične i pevljive refrene koji su upakovani u produkcijski našminkanu gitarsku buku, ne čudi što je kod većine bendova iz ovog žanra muzika bila ispred teksta. Ako znamo da se muzika sastojala od par akorda, te da su tekstovi većine pesama zvučali prilično naivno, dolazimo do zaključka da ovaj žanr i nije bio preterano slojevit. U prilog tome govori činjenica da ste mogli da se navučete na neki brit pop hit čim ga čujete, ali da ćete već nakon desetog slušanja zevati i imati osećaj kao da ste ga čuli 500 puta. Nema sumnje da je to jedan od razloga zašto ovaj pravac nije bio dugog veka.

Grupa iz Šefilda „Pulp“ doživela je najveću popularnost upravo u vreme procvata brit popa, te su ih valjda smo zbog toga mnogi trpali u ovaj žanr. Istina je da „Pulp“ imaju veze sa brit popom utoliko što su iz Velike Britanije, što je muzika koju sviraju pop i što u bendu imaju gitaru. Tu sve sličnosti sa grupama kao što su „Oasis“ ili na primer „Ocean Color Scene“ počinju, a na istom mestu se i završavaju.

Preporuka

share

share