Bobby Gillespie and Jehnny Beth - Utopian Ashes [2021]
Jedna od najoriginalnijih saradnji u 2021. godini bio je album koji su izdali Bobby Gillespie i Jehnny Beth. Pevač i frontman Primal Screama je i ranije imao par dueta za sećanje (Kate Moss, Sky Ferreira) ali su susret sa francuskom umetnicom, i pevačicom benda Savages, i njihov zajednički nastup na poslednjem koncertu benda Sucide, nagovestili da među njima postoji neka vrsta specijalne hemije (ali ne hemije na koju bi svi prvo pomislili). Saradnja se činila neizbežnom i postepeno se oblikovala, od njihovih prvih sesija u Parizu 2017. godine. Ali, niko nije očekivao da rezultat bude ploča koja inspiraciju crpe iz tugaljivih ljubavnih country-soul-rock albuma koje su snimali Gram Parsons i Emmylou Harris ili George Jones i Tammy Wynette, odnosno Lee Hazlewood koga je Gillespie već obrađivao.
Utopian Ashes je konceptualni album, koji predstavlja par na kraju svoje veze, tačnije par koji kopa po pepelu svojih emocija. On počinje sa plamenom, “Chase It Down” je raskošna stvar, naoružana moćnim gudačima i duvačkom sekcijom, dok stihovi prosipaju svu gorčinu neuspele veze: “Time slips away/Day after day/And I don’t even love you, any more... any more”. Mnogo diskretniji je pristup na sledećoj “English Town”, Gilespie luta po periferiji nekadašnje imperije, komponujući soundtrack koji prati sveopšte propadanje. Kako album odmiče ulazimo u dublje u detalje veze imaginarnog para, “Remember We Were Lovers” ostavlja po strani gorčinu, dok peva o boljim danima uz southern soul zvuk, da bi nakon nje “Your Heart Will Always Be Broken” uz tračak nade opevala gorčinu i čistu tugu. Na “Stones Of Silence” postaje jasno da je pravo otkrovenje ovog LPja ustvari Jehnny Beth jer, udaljene od post-punk intenziteta Savagesa, njene glasovne mogućnosti mogu da se iskažu u punom sjaju. Ovo ne znači da ona dominira, već se radi o pravoj sibiozi, sledeća, minimalistička “You Don’t Know What Love Is”, pripada femnomelnom Bobbyju. Uticaj gospodina Hazlewooda je najočigledniji na “You Can Trust Me Now” a “Livin a Lie” ima nostalgični prizvuk 90ih. Poslednja, “Sunk In Reverie,” vraća priču na početak i na prvi susret, uživa u neobičnom emotivnom osjećaju jednostavnosti uz akustičnu gitaru .
Utopian Ashes nije material za nenepažljivog slušaoca, ni za mladalačku euforiju. Jer, da bi se uživalo u potpunosti u ovom LPju potreban je fokus, pažnja, ali i kilometraža, jer se radi o temama koji se tiču ljudi srednjih godina. Formula jeste poznata, ali Bobby Gillespie i Jehnny Beth su u novom ruhu , pa i nama sve to deluje novo, ali istovremeno nekako već viđeno.... a vreme neumitno prolazi, time slips away, day after day...
