F1 [2025]
Ima nešto gotovo arhetipski u tom trenutku kada Brad Pitt stavi kacigu, spusti vizir i uđe u bolid Formule 1 – kao da se Holivud konačno odlučio da prestane da gleda F1 sa strane i da sam uđe u krug. Film "F1" je upravo to: ulazak na stazu, direktno među krivine, preticanja, znojeve, pare i benzin – ali sve to sa onim tipičnim američkim sjajem, gde je sve baš taman, dozirano i efektno, kao da ekran sam od sebe bruji od oktana.
Kosinski, koji se već dokazao u ovom filmskom žanru sa "Top Gun: Maverick", ovde ide još dalje – koristi prave staze, prave trke, prave bolide i sve to smešta u priču o starom vuku koji se vraća da trenira mladog lava. Klasičan set-up. Viđen sto puta. Ipak, zahvaljujući vrhunskoj produkciji i očiglednoj strasti ljudi koji su ovo radili, sve deluje kao da je to prvi put da takvu priču gledamo. I to je najjača tačka filma: nije inovativan po strukturi, ali je apsolutno iskren u svojoj želji da te uvede u kabinu bolida i ostavi te tamo do poslednje sekunde.
Brad Pitt, večito na ivici samoironije, donosi ono što ume najbolje – ne glumi lik, nego prisustvo. Njegov Sonny Hayes nije ni izbliza složen lik, ali ima harizmu starog borca koji zna da ga vreme sustiže, ali ne odustaje. Damson Idris mu je odličan kontrapunkt, unosi energiju i mladost bez da upadne u zamku klišea, a njih dvojica zajedno – iako ne otkrivaju Ameriku – stvaraju dovoljno iskrenu dinamiku da veruješ u svaku rečenicu, svako klimanje glavom, svaki trenutak sumnje i besa.
Hans Zimmer pumpa srce filma kao da se takmiči s motorima, a kamera je nešto što zaslužuje poseban paragraf. Nema CGI šarenila, nema preterivanja, sve je snimano u realnim uslovima i to se vidi. Kadar iz kabine, kamera koja se zalepi za krivinu, zum koji drhti kao da si sam zategao šrafove pre starta – to nije gledanje, to je učestvovanje.
Ali, da ne bude sve med i mleko – jer nije. Film pati od klasičnih boljki velikih produkcija: predvidivost, poneka scena koja više objašnjava nego što pokazuje, i likovi koji ostaju nedorečeni jer je očigledno da su morali da stanu u okvir vremena i studijskog očekivanja. U nekim trenucima imam utisak kao da je ovo trebalo da bude serija, pa je skraćeno na format filma. Postoje naznake dubljih odnosa, većih unutrašnjih lomova, ali sve to ostane samo kao šapat ispod tutnjave motora.
Takođe, iako je film sniman na pravim trkama, prava F1 publika će verovatno uočiti gomilu detalja koji ne piju vodu – od manevrisanja koje bi u realnosti završilo u barikadama, do timskih odluka koje deluju više kao motivacione govore iz američkih sportskih filmova nego što liče na ono što stvarno prolazi kroz interkom dok se vozi 300 na sat.
Ali sve to pada u drugi plan kada se film pogleda kao celina. Jer "F1" možda nije film za inženjere, ali jeste film za one koji vole da osete kako izgleda kada čovek sedne u mašinu i postane deo nje. Ima u tom spoju čoveka i tehnologije nečeg gotovo poetičnog, a Kosinski to zna da uhvati.
Na kraju, ovo nije dokumentarac, nije ni drama koja će da vas ogoli do kostiju. Ovo je vožnja. Upravljač u ruke, noga na gas, i ako voliš da ti srce preskoči ritam kada uđeš u šikanu – ovo je film za tebe. A ako si od onih koji pitaju koliko tačno obrta motora ima taj bolid – možda ipak ostani u paddocku i čekaj sledeću trku.
