KLASIK DANA: L'arcano incantatore [1996]

L'arcano incantatore a.k.a. Arcane Sorcerer
Duca Film, Duea Film, Filmauro / 1996
Režija: 
Pupi Avati
Scenario: 
Pupi Avati
Zemlja proizvodnje: 
Italy
Jezik: 
Italian
8.7
9
 
****

4+

 

Drugde na ovom blogu imate priču o mom prvom susretu s avatijem, i kako je sticajem okolnosti njegov u to vreme najnoviji horor bio ujedno i prvi koji sam odgledao (http://cultofghoul.blogspot.com/2009/02/pupi-avati-i-ja.html) – o istom trošku, ostao je i jedini njegov koji sam gledo u bioskopu (jednu njegovu dramu gledo sam na video bimu u italo centru u san francisku, al to se ne računa).
 
dakle, ARCANO.
 
nedavno sam ga reprizirao, sa tek-procurelog DVD rip divxa, i moram reći da je sva magija ostala sačuvana – zapravo, posle dugih godina kada sam imao jedino osrednje i slabe kopije da me podsećaju na to prvo pravo gledanje, ova sa DVDa ripovana verzija oživela je u punoj slavi avatijevu gotsku magiju.
u čemu je tajna efekta ovog filma (inače, po meni, najboljeg avatijevog horora)?
recimo, to što avati ume da kreira ubedljiv ambijent za stravu. ima, matori mračnjak, oko za zlokobnu zgradurinu, za adekvatno svetlo, za pravi ugao da to uslika. pored toga, ume da te uvede u film baš kao veliki e. a. po na takav način da smesta zaboravljaš svet iz koga si došao jer avati te grabi u svoj sopstveni.
 
setimo se samo genijalno-morbidnog početka KUĆE NASMEJANIH PROZORA, sa onim sepia-torzom u koji se u krupnim planovima zabada kuhinjski nož dok jezivi šapat filozofira o bolu i patnji: smesta kreće sugestija katoličkog SM-a i skrivene perverzije koja će, na kraju, explodirati kroz 2-3 nekrofilno-kros-dresing twista.
 
setimo se, takođe, in medias res početka ZEDERA, gde nije baš najjasnije ko su ti ljudi i šta to tačno rade, al ono što je odmah jasno jeste da je ovo neka gadna kuća u kojoj se rade gadne stvari i gde nečiste sile neometano šetaju.
 
isto tako avati počinje moćno sugestivnom najavom i svoj ARCANO… - sveštenici silaze u katakombe manastira gde se čuvaju bolesnici i ludaci, i razgovaraju o nekom nesrećniku, grešniku, demonskoj osobi gnusno kažnjenoj za svoje grehe, koju u tamnici zatiču u najcrnjem mraku. iz tog mraka kreće ispovest koja čini ostatak filma, a njen početak je takođe bez mnogo lepršavih i nepotrebnih veselosti – smesta se kreće sa nezaboravnom posetom ultra-jezivoj gotskoj kućerini u kojoj nevidljiva jeziva osoba skrivena iza panoa angažuje bludnog monaha da postane pisar u službi 'kontroverznog' učenjaka koga priprosti svet čak optužuje za crnu magiju i sl. gluposti. (inače, sjajan je 'detalj', u kome počiva suština avatijevog postupka, to što gl. junak nije tek puki everyman: iako je on dovoljno simpatičan za identifikaciju, ipak je u pitanju 'grešnik', popče koje je oplodilo i na abortus navelo neku nesrećnu djevu; dakle, extremniji slučaj nego čak i junaci gogoljevog – i kadijinog- VIJA, tj SVETOG MESTA; šta se time hoće reći? pa, da kod avatija, niko nije sasvim čist.)

avati ima vanredno suptilnu sposobnost da stravu najavljuje gradacijom zlokobnih detalja: recimo, na putu ka svom novom poslodavcu, mladić u kočiji putuje sa jezivoizgledajućom, smrknutom curicom koja je bila u groznici i čak, na ivici smrti, možda i preko nje, ali su je čudom povratili. u jednom trenutku privatnosti, ona mu prenosi poruku njegove mrtve majke, s one strane, i za zaštitu mu oko ogrebotine – đavoljeg belega kojim je potpisao ugovor za svoje novo radno mesto – nacrta magijski znak. sjajna fora, tim jača što avati ima još jedan veliki dar – izvanredan kast! on ume da pronađe LICA koja će oživeti to što treba. ta devojčica je baš baš spooky!

još jedan sjajan detalj – momak na radno mesto putuje zajedno sa mrtvačkim kovčegom namenjenim za njegovog prethodnika! crni humor? jeza? danse macabre? foreshadowing?

a kada stigne gde treba – avati ispoljava još jedan svoj veliki dar – autentičnost. njega ne zanimaju kartonske kulise 'ukletih zamaka' po kojima su bazale njegove starije kolege tokom 60ih, pa čak i siroti mario bava. avati sva 3 svoja ključna horora zasniva u velikoj meri upravo na autentičnim lokacijama: ko će zaboraviti ono sumorno seoce iz KUĆE… ili onu nedovršenu zgradurinu iz ZEDERA? ARCANO je većim delom smešten u autentično izgledajućoj, pravoj srednjevekovnoj kuli od kamena: ništa barokno ili gotsko, ništa fensi bogato – 'obična' povučena zgradurina u kakvoj bi se realno mogao očekivati neki povučenjak sumnjivih sklonosti duboko u šumi. (pretpostavljam da su enterijeri rađeni u studiju: ali čak i oni su dizajnirani krajnje originalno i autentično-izgledajuće: memla starine i prašina starostavnih knjiga osećaju se u vazduhu!)

a tu tek počinju užasi.

nema potrebe da dalje opisujem film: to uživanje duguju sebi oni koji ga do sada nisu otkrili. takvu atmosferu guste, zlokobne pretnje i paranoje koja sve upornije poprima natprirodne elemente malo je majstora u čitavoj istoriji horora uspelo da stvori sa takvom složenošću i ubedljivošću, i da održi tokom dužeg vremena, a nekmoli celog celcatog filma! kjubrik mi pada na pamet kao jedan od retkih. zaista je malo filmova koji su uspeli da mračna senka u njima pada tokom čitavog filma, nerazvodnjena budalastim romansama, komičnim peripetijama, prozaičnim krimi-akciono-trilerskim tupljavinama i sl.

ovo je svet u kome vlada onostrano: u kome se komunicira sa mrtvima: u kome mrtvi nisu zaista mrtvi: u kome su ovozemaljske perverzije samo prvi stepenici na putu ka mnogo gadnijim grehovima.
i po ovome, kao i po toliko toga drugog, ARCANO je vrlo blizak kadijinim hororima – i ne samo hororima, nego i 'mračnim' dramama kao što su ZAKLETVA ili DAROVI ROĐAKE MARIJE pa i ČUDO, u kojima autentičnost ambijenta nalazi savršenu paralelu u autentičnosti psihologije junaka koji tu obitavaju. i kadiaj i avati umeju da te izmeste i prostorno i vremenski i da te stave u jednu vanvremenu, vanprostornu, a opet prepoznatljivu, arhetipsku tačku – onu u kojoj se susrećemo u snovima.
 
avatijeva šuma je zaista šuma, a noć je zaista noć; to nisu veštačko šiblje u studiju niti day-for-night shooting. on uspeva da oživi arhetipske situacije i strahove iz najgorih košmara – odnosno, iz najboljih klasičnih horor priča. zaista, na prste obe ruke jedva bi se nabrojali svi oni koji su 100% uspeli da na film prenesu magiju dobro ispričane književne ghost story. avati je to uspeo čak 3 puta, a najuspešnije baš u ARCANO. kao i kadija, avati je veliki stručnjak za umetnost, istoriju i srednji vek, i njegovo poznavanje narodnih verovanja i običaja, a rekao bih i ezoterije, uspevaju da deluju – autentično, živo, upečatljivo i zlokobno.
hari kumel, nadrkani reditelj DAUGHTERS OF DARKNESS i MALPERTUIS, kazao je: 'komedija se mora raditi skroz ozbiljno, a horor film – skroz realistično.' ovu veliku mudrost malo njih je do kraja shvatilo, i primenilo. avati je jedan od njih. on ume da stvori svet strave i užasa, svet oživelih košmara u kome ništa nije onako kako izgleda i u kome su protagonisti samo lutke u rukama nevidljivih i nepojmljivih papet-mastera.
 
zbog toga mu se može, u velikoj meri, oprostiti što je u ranija 2 horora imao i neke izluđujuće rupe u zapletu – naročito u ZEDERU koji je rađen za TV i do danas mi nije jasno da li je ovo što mi znamo kao film zapravo montirano iz mnogo opširnijeg materijala TV serije ili barem filma iz 2-3 dela, jer jak je utisak da tu mnogo toga bitnog fali. u svakom slučaju, ARCANO je njegov najzaokruženiji horor, sa sasvim zadovoljavajućim krajem, a to što su neka pitanja ostala otvorena deo je efekta košmara, a ne dramaturške nedoslednosti, kao u ranijim filmovima.
 
tražite horor koji će vas naježiti? uplašiti? trgnuti? prestraviti? naterati da drhtite u mraku i sanjate košmare?
L'ARCANO INCANTATORE je pravi film za to!
 
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.
 

Preporuka

share
share