The Man in the High Castle [2016]
Sećam se da mi je čitanje romana “Čovek u visokom dvorcu” Phillipa K. Dicka predstavljalo veliki problem. Ne iz razloga što je to loš roman, naprotiv, fantastičan je. Roman je tako verno dočarao atmosferu alternativnog, distopijskog sveta u kome su u drugom svetskom ratu pobedile sile osovine, da je svaka vizija koja se stvara u vama, dok čitate roman bila veoma uznemirujuća, često i veoma bolna.
TV serija “The Man in the High Castle” u produkciji Amazon mreže, inspirisana je ovim romanom, i pitanje koje se može postaviti je da li su uspeli da prenesu atmosferu samog romana. Odgovor je - ne u potpunosti. Iako je svet iz ovog romana, bar što se vizuelnog aspekta tiče, veoma dobro prikazan, onaj osećaj mučnine i teskobe, pa i straha od takvog sveta i društva, koje je u meni stvaralo čitanje romana, nije se ponovio.
Jasno je da postoje scene koje su dovoljno neprijatne i koje bi svaku normalnu osobu uznemirile, ipak tv serija ne uspeva da vam se uvuče pod kožu na onaj način na koji to Dick uspeva svojim pripovedanjem.To i ne mora da bude baš preveliki problem kada je jedno televizijsko delo u pitanju, jer svet koji stvorimo u svojoj mašti, dok čitamo neki roman, često ume da bude znatno živopisniji od onog koji nam producenti i filmske ekipe prikažu u svojoj ekranizovanoj verziji.
TV serija je inspirisana romanom. Glavni likovi su isti, okruženje je isto, radnja se, bar u prvoj sezoni poklapa tu i tamo, dok je druga sezona u potpunosti delo scenarista. Priča je smeštena u šezdesete godine prošlog veka. Sile osovine su pobedile u drugom svetskom ratu. Atomska bomba je bačena na Vašington, i Sjedinjene Američke Države više ne postoje.
Podeljene su na istočni deo koji je pod kontrolom nemačkog rajha, zapadni deo je pod kontrolom japanskog carstva, dok središnji deo, onaj najsiromašniji, oko Stenovitih planina, predstavlja nezavisnu teritoriju u kojoj su spas potražili svi nesrećnici čije poreklo nije odgovaralo nakaznim vizijama novog sveta nacističkih lidera. Sudbina ostalih delova sveta sporadično se spominje u samoj tv seriji i otpilike se poklapa sa onima koje je i sam Dick prikazao u svom romanu, i koje su, kao što možete i zamisliti, užasne.
Tvorci ove tv serije su odlično odradili posao kada je u pitanju slikanje obe Amerike. Kvazidržave nazvane Američki rajh, na čijem su vrhu uglavnom američki građani koji su prihvatili nacističku ideologiju, nasuprot pacifičkog dela gde građani poreklom iz Amerike imaju status građana drugog reda, i gde je sve podređeno Japanskim okupatorima. Možete i sami pretpostaviti užasnu sudbinu ljudi koji su nacionalnog porekla koje ne odgovara nacističkoj doktrini, i to imate prilike da vidite u brojnim scenama tokom obe sezone.
Sama tv serija dosta polaže na umeće glavnih glumaca, koje je na zavidnom nivou. Alexa Davalos se savršeno uklopila u lik Juliane Crane, japanski glumac Cary-Hiroyuki Tagawa briljira u ulozi ministra Tagomija.
Uloge glavnih negativaca su uvek najzapaženije i ta čast je pripala Rufusu Sewellu u ulozi “američkog patriote” obergruppenführer Johna Smitha. Smith je naravno užasna individua, kao i što bi bila svaka osoba koja se uspe toliko visoko na lestvici jednog tako monstruoznog društvenog uređenja kao ono što je stvoreno na nacističkim ubeđenjima. Sa druge strane, imamo prilike da vidimo Smitha u krugu porodice koje nam daje sliku osobe koja je u stanju da pogazi principe i učenja u koja slepo veruje kada su u pitanju životi onih koje voli. Ista ona učenja zbog kojih je nemilosrdno uništio živote mnogih neistomišljenika i njihovih porodica.
Iz nekog razloga scenaristi su uveli postojanje natprirodnog uređaja, čiji smisao i cilj je potpuno nejasan u prvoj sezoni. U drugoj sezoni bar saznamo koja je svrha ovog predmeta, mada je i to prilično nejasno i maglovito prikazano. Da li je smisao postojanja ovakvog detalja samo način da scenaristi na neki način izvuku srećan kraj, videćemo u trećoj sezoni, za koju sigurno znamo da će je biti, dalje od toga još uvek je nepoznato. Sama ideja postojanja srećnog kraja ili bar onog koj je prihvatljiv široj publici u potpunsti je u suprotnosti sa onim što je Dick ponudio u svom romanu, u kome mesta čak ni za najmanji tračak nade nema.
“The Man in High Castle” je sasvim dobro ostvarenje, i pored sporadičnog utiska da se neke stvari baš ne uklapaju kako bi trebalo. Sama ideja koja stoji iza ove tv serije ima potencijala da bude najpre jasno upozorenje svim gledaocima širom sveta, na opasnost koja dolazi od strane svih svih vrsta netrpeljivosti i neprihvatanja različitosti, što je nažalost pojava koja je sve više očigledna i prisutna u modernom svetu. Da li će kreatori ove serije uspeti da na dovoljno snažan i ubedljiv način prenesu to upozorenje, poput onoga koje je Dick preneo svojim romanom, prosudićemo na kraju ove tv serije.
