Sputnik [2020]
2+
Meni ovaj film, koji je ionako sav njanjav i kilav i polovičan u svojim najboljim trenucima, pada na dve ključne, temeljne logičko-fizičke stavke.
1) Sudeći po ovom ovde SPUTNIKU, ovo alien-čudo prosto tako LEBDI PO SVEMIRU, po bezvazdušnom prostoru - nit ima brod, nit tehnologiju, nit ga nosi neki npr. meteor il kometa, nego tako, tek se niotkuda, direktno iz bezvazdušnog prostora, slobodno lepršajući po vakuumu, prikači na rusku kapsulu.
Jes’, odma čim izađeš iz stratosfere, tik izvan Zemlje, lebde kroz svemir neka živa ljigava mekušasta čuda veličine povećeg psa – ništa svemirska radijacija, ništa preniska temperatura, ne smeta to jer alieni mogu SVE, jebeš fiziku i biologiju i astofiziku i sve – i samo čekaju da neki modul ili raketla tu prođe pa da joj se nakače... Nikad gluplji način dolaska aliena na zemlju nisam video no u ovom ruskom filmu! A gledo sam svakakav treš.
2) Da onoliko krupno čudovište redovno ulazi i izlazi nekome kroz usta u trbušnu dublju, kroz grlo i ždrelo i nazad, a ne uguši ga pritom, ne ozledi mu sluzokožu usta i grla i ždrela i unutrašnje organe, nego se šećka tamo-vamo, i čuči mu u stomaku (valjda u želucu, u stomačnoj kiselini, jer gde bi drugde?) po ceo dan, vređa temeljne postavke fiziologije i načina funkcionisanja ljudskog organizma koji bi svakome starijem od 9 godina trebalo da su poznati.
Ali možda bih progutao (sic!) i ovo pod 1) i ovo pod 2) da je film zabavniji, bolji, a nije. Premisa je glupa, razrada je tupa i nezanimljiva, otegnuta, a „kulminacija“ je napadno neubedljiva. Plus, otužna melodrama s tim detetom naše psihološkinje...
A nije da nije bilo potencijala: pokreću se ovde zanimljiva pitanja, ili barem situacije koje se dotiču njih – pitanja slobode i identiteta i (samo)kontrole i (državne) kontrole, individualnosti i totalitarizma, motiv papet-masterovanja, upravljanja i samoupravljanja u SSSR na zalasku... ali sve je to samo pipnuto, jedva skicirano, nije dramaturški dovoljno originalno i suvislo razrađeno, nego sve u krokijima, i u kliše-likovima i situacijama čak i onde gde premisa pruža priliku da se uradi nešto drugačije.
Što je najgore, na stranu teme i ideje koje ostadoše poludupaste, ali tužno je kad shvatiš da je ovaj film mogao biti bolji da je bio još konvencionalniji, odnosno žanrovski dosledniji, da se opredelio između horora (saspens, neizvesnost, strava, šok, body horror), SF-a (pomenuta dubokoumna pitanja, plus o životu u svemiru, nama i njima, nadčoveku i podčoveku, samosvojnosti i parazitiranju) i drame/parabole o jednom propalom sistemu (čitaj: bičevanje mrtvog SSSR konja).
Avaj, od svega pomalo, ni od čega dovoljno i zaokruženo za dobar film, nego tek korektno, fino slikano, sa par simpatičnih idejica i scenica da se zadovolje samo najneprobirljiviji – i najrusofilniji, kojima će uvek slađa biti ruska šećerna tabla nego američki čizkejk.
A ja kažem, da je bilo više čiza, slađe bi i svarljivije ovo bilo. Nije negledljivo; ako ne očekujete mnogo - bićete zadovoljni. Efekti su solidni, alien ne izgleda loše (mada je, rekoh već, preterano apsurdan ako ga gledate kao nešto što stvarno može da postoji sa datim mu odlikama života, ishrane i svega čak i za uslove žanra), ima to neku elementarnu živinu (živost), kreće se, mada, za moj groš, suviše teturavo i besciljno.
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.
