Zagrebački InMusic je muzički festival kakav sam želeo da Exit bude. Prosto, Dance Arena i tolika elektronika nisu moja šolja čaja (uz fazne izlete u trens i haus tokom srednje i faksa). Jednostavno, ako nema žičanih instrumenata na bini, kao da praviš pasulj bez kobaje ili slanine.

Elem, mlađi od svog Petrovaradinskog komšije, InMusic je uvek privlačio bendove koji su u punoj snazi, aktuelni, dok bi Exit zvao ispušene muštikle od izvođača. Priznajem, to se dalo promeniti sa uvođenjem takozvanog ’’nultog dana’’, te smo prethodnih godina mogli čuti The Cure, Killerse i Queens of the Stone Age.

Kako bi InMusic padao odma posle mog rođendana, kada bi obično otišao na more, nisam prethodno bio u prilici da ga posetim. Sada srećom, mada i prilično slučajno, otvorio mi se prostor da skoknem do Zagreba na dva dana. Iz ove perspektive, žao mi je što nisam otišao na sva četri, al krenimo polako. Ovaj tekst neće biti novinarska recenzija, već blogić, ili bolje mali putopis o tome kako sam proveo dva dana u gradu Cibone i Dinama.

Nedelja ponoć. Očekujući da me kombi pokupi tek oko 2 ujutru, sa Dinićem završavamo sezonu u Football Manageru. Njegov Arsenal je upravo podigao trofej Premijer lige, te obojica slavimo. Vezu prekida poziv šofera da će poraniti, te da treba da budem ispred zgrade za 15ak minuta. Munjevito se odjavljujem, skidam telefon sa punjača, kupim ranac (i smeće) i izlazim napolje. Kalkulišem, okej, ponoć je, do grane nam treba, ajde, sat vremena fore, pa ako bude neka gužvica još možda 45 minuta, pa par pauza, valjda sam u Zg tek u 6. No, oko 3 sata otvaram oči i vidim da prolazimo skretanje sa autoputa za Rijeku i Split. Ulazimo u Zagreb.

Pošto je kombi izbacio par momaka koji su se sve vreme domunđavali kako najlakše dobiti radnu dozvolu za rad u EU, krenuo je da mene odbaci na Remetinec. Ulazim u prazan lobi hotela, gde sedi samo jedan brko i gleda tursku seriju. Kažem da sam malo poranio, te ako mogu da sedim u lobiju, dok ne budem mogao da uđem u sobu. Brko sleže ramenima ,,Mali, ja sam ti ovdi ćuvar, a ne recepcija, kaj se mene tiće, sjedi, spavaj, zahod ti je lievo’’. Ništa, sednem, malo sa njim gledam kako Efendi Hanro pokušava da prohoda prosle saobraćajne nesreće, malo čitam novelu The Clone Wars. U jednom momentu sam zakuntao.

U pola 8 bude me kolica koja raznose tanjire i šolje sa doručka. Brke nema, ali je tu recepcionarka. Boga pitaj kakvu sam facu složio i kako sam izgledao, te kad sam joj ispričao tužnu priču da sam poranio dobrih 12 sati pre ulaska u sobu, smilovala se i uz drugarski mig mi je pružila ključeve sobe.

Ulazim u sobu, kačim se na wifi, tuširam se i dan već može da počne.

Kako sam put isplanirao pričično brzo i spontano, nisam stigao ni pošteno da mu se obradujem. Tek kada sam seo na krevet sinula mi je misao da ću večeras prvi put slušati Killerse, a sutradan Nika Kejva.

Pravim plan, obilazak grada, preslišavanje naučenog iz Kvart Priča Vida Juračića (koje sam gutao tokom vanrednog stanja), da se popije neko pivo, vidim sa stricem, pa onda tamo popodne da se krene ka Jarunu.

Sedam u Gundulićevu, uzimam Pan (da osvježim dan), te preko puta vidim izlog Croatia Recordsa, rahmetli Yugotona. U izlogu stoje Odbrana i poslednji dani Idola, a pored Najlepše pesme Dražena Zečića. Ako postoji veća udaljenost dva pola, neka mi neko javi. Malo ispod se nalazi i Dancing Bear prodavnica, koja je bila mnogo više po mom ukusu. Tamo nalazim lajv The Replacements koji su svirali u klubu Maksvel pred 30 ljudi. Nenormalno dobra ploča. Vraćam se Ilicom, sečem preko Zrinjevca ka Kolodvoru i nazad u sobu.

Preporuka