Deafheaven – između metala i svetlosti

Aug 21, 2025

Ako bismo morali da izaberemo bend koji je u poslednjoj deceniji najviše zaljuljao granice metal scene i otvorio je ljudima koji nikad nisu pomislili da će nositi crnu majicu s logom benda koji vrišti – to bi bio Deafheaven. Nastali 2010. godine u San Francisku, bend je od početka bio anomalija: previše oštri da bi bili indie, previše emotivni da bi bili „true“ metal, a opet isuviše muzički obrazovani da bi ostali samo garažni projekat.

Frontmen George Clarke i gitarista Kerry McCoy počeli su kao dvojac, ali su vrlo brzo oko sebe okupili bend koji je postao jedno od ključnih imena moderne alternativne muzike. Od svog početka pa do danas Deafheaven su prošli put od „neprijatelja metala“ do benda kojeg indie novinari stavljaju na naslovne strane, a metalci potajno slušaju kad niko ne gleda.

Ako biste pitali jednog black metal puritanca – sviraju blasfemiju. Ako pitate nekog ko dolazi iz indie/alternativnog sveta – sviraju metal za ljude koji se plaše metala. Istina je, naravno, između. Deafheaven spajaju black metal agresiju, shoegaze maglu i post-rock gradacije u zvuk koji je i brutalan i prelep u isto vreme.

Njihove pesme traju po deset minuta, pune su eksplozija, mirnih prostranstava i iznenadnih padova – kao filmski soundtrack za unutrašnju oluju. Clarke urla kao da ga proganjaju lični demoni, gitare Kerry McCoy-a i Shiv Mehre seku u slojevima svetlosti i buke, bas linija Chrisa Johnsona drži sve to na okupu i dodaje telu muzike dubinu i puls, stvarajući neverovatan zvučni koktel koji publiku vuče ka njima, a ispod svega sedi jedan od najboljih bubnjara u savremenom metalu – Daniel Tracy. Njegova svirka je ono što bend čini opipljivim: blast-beatovi kao kiša metaka, prelazi koji zvuče kao da ruši plafon iznad glave, a onda, niotkuda, precizni i suptilni ritmovi koji pesmu izvuku iz pakla i spuste je na nebo. Bez njega, Deafheaven bi bili „još jedan eksperiment“ – s njim, postali su sila.

Njihov zvuk je paradoks – brutalnost koja te razoruža i melodija koja ti se uvuče pod kožu. Upravo to objašnjava zašto ih vole ljudi koji nikada nisu pipnuli black metal album. Ne slušaju ih zbog „sotone“, nego zbog katarze. Zbog osećaja da si na ivici ponora, ali vidiš i svetlo koje dolazi sa druge strane.

I to je ključ: oni su bend koji privlači ljude koji ne slušaju metal, jer ne nude samo „udarac“, nego i katarzu. Njihove pesme nisu o „mraku i smrti“ nego o melanholiji, gubitku, lepoti i očaju. A sve to pakovano u zvuk koji udara u grudi, ali i razvuče osmeh kada dođe melodija.

Roads to Judah (2011) bio je manifest – sirov, ali već tada prepun shoegaze atmosfere. Zvuk nije bio do kraja definisan, ali je davao obećanje: ovo nije običan black metal bend.

Sunbather (2013) je eksplodirao kao meteor. Roze omot koji je ušao u istoriju, album koji je istovremeno izazvao mržnju i obožavanje. Za neke je to bio „najbolji metal album dekade“, za druge „izdaja žanra“. Istina je da je Sunbather stavio Deafheaven na mapu – to je bio trenutak kada se o njima pričalo i u Pitchforku i u metal fanzinima, kada su indie klinci išli na koncerte s metalcima. Pesme poput „Dream House“ postale su generacijski manifest.

New Bermuda (2015) doneo je mračniji, gušći zvuk – manje shoegaze svetlosti, više metalnih udara. Kao da su bendu rekli da su „previše pop“, pa su odlučili da podignu zid distorzije. Ipak, melodija i dalje izbija, samo zakopana dublje.

Ordinary Corrupt Human Love (2018) pokazao je drugu stranu – više klavira, više naracije, više prozračnih momenata. Bend je polako od black metala pravio sopstvenu estetiku – neki su to doživeli kao razvodnjavanje, ali zapravo je bilo širenje teritorije.

Infinite Granite (2021) bio je najveći skok – gotovo potpuno shoegaze/dream pop ploča, jedan od najlepših albuma u ovom muzičkom žanru, gde su vrisci svedeni na minimum, a melodije došle u prvi plan. To je bio trenutak kada je Deafheaven definitivno prestao da bude „metal bend“ i postao – Deafheaven. Kritika je album prihvatila s rezervom, ali jasno je da je bend postao nemiran i ne želi da svira istu stvar deset godina.

Krajem marta ove godine bend je objavio album Lonely People with Power, o kome ćemo pisati uskoro.

Deafheaven su probili sve nametnute žanrovske mehure. Oni su bend koji možeš pustiti nekome ko sluša Sigur Rós ili Radiohead, a da ga ne odbije vrisak, već ga uvuče atmosfera. Oni su i dokaz da metal može da pređe granice, da bude emotivan bez klišea, brutalan bez patetike i lep bez kompromisa.

Na kraju, Deafheaven su ono što se dešava kada se umetnici usude da pogaze linije i rizikuju bes publike. U njihovom slučaju – rizik se isplatio.