Marvelove rezerve: WandaVision vs The Falcon and The Winter Soldier
Neki ljubitelji filma smatraće sve što je proizašlo iz ovog univerzuma, tačnije sve što ima bilo kakve veze sa superherojima, pa da proširimo listu i na džedaje, pa zatim i na filmove koje počinju onim „Space, the final frontier...“ najgorim djubretom ikada snimljenim u istoriji čovečanstva. Ima i onih koji sve to pomenuto smatraju i najboljim ikada snimljenim, ali rasprave tog tipa su potpuno bespredmetne.
Sve se to na kraju svodi na afinitete gledaoca. Ja sam lično negde na sredini izmedju ove dve populacije, kao verujem, i većina ljudi. Uzmimo na primer film Paola Sorentina „ La Grande Bellezza“, remek delo filmske umetnosti po mnogo parametara, pa ipak glavna emocija nakon gledanja tog filma bilo mi je neizmerno gadjenje i prezir prema glavnom liku. To je film koji sam pogledao jednom i nikad više. Sa druge strane „Iron Man“ , mogu da gledam kad god ga uhvatim na nekoj od televizija, i uvek će biti zabavan, nešto kao i sa filmovima „Die Hard“ ili ona prva tri „Star Wars“-a. Marvel Studios su u prethodnih gotovo deceniju i po ostavili traga u svetu filma koji se ne može zanemariti.
Sve je to krenulo 2007.godine dolaskom Kevina Feigea na čelo Marvel Studios. Feige se smatra glavnom osobom u procesu kreiranju onog što poznajemo kao Marvel Cinematic Universe (MCU). Sam Feige bio je u ulozi producenta u gotovo svakom ostvarenju ovog univerzuma koje je objavljeno do te 2007. godine.
Upravo je „Iron man“ bio početak „prve faze“ pomenutog Marvelovog univerzuma, bio je brz i zabavan, baš kakav treba blockbuster da bude. Cela ta prva faza sa svim filmskim ostvarenjima koji su je činili, delovala je i daleko najzanimljivije i najubedljivije od svih tri koje smo imali prilike da pratimo prethodne decenije. Kruna te prve faze bio je film „The Avengers“
Nakon toga usledila je gomila filmova, u tri faze, pod zajedničim imenom „The Infinity Saga“ sa raznoraznim superherojima od kojh su neki bili pristojni, neki podnošljivi, a neki pravo djubre, ali opšti utisak je da ih je apsolutno previše i da sveukupni kvalitet, uz retke izuzetke poput „Guardian of Galaxy“ itekako opada. Vrhunac svake od ovih faza činili su upravo filmovi o „Avengersima“. Kako sam se na „Avengers: Age of Ultron“ uspavao u bioskopu, učinilo je da gotovo sve sledeće filmove o Marvelovim ili bilo kojim drugim superherojima ili preskočim, ili odgledam tek kada budu dostupni za gledanje u kućnoj varjanti.
Naravno opet su „Avengers“ bili vrhunac i konačni rasplet ove treće faze. „Avengers: Infinity Wars“ je bio blago i prijatno iznenadjenje, nakon ultra dosadnog „Age of Ultron“. Tanos je bio upravo taj element koji je začinio učmali univerzum i osvežio ga idejom na koju je moja prva reakcija bila „pa ovo i nije tako loša namera“.
Doduše, mogao je da malo poradi na svojoj ideji, ubaci neke filtere, ko bi trebalo da ima prvenstvo pri nestanku, kao recimo svi oni koji su glasali za vladajuće partijeu ovoj zemlji, pa recimo svi oni koji podržavaju Evropsku superligu u fubdalu, svi oni koji ne vole pse i mačke, svi oni koji vola trap, svi oni koji vole Kanye West-a, mada ovo možda i nije tako važno jer ko se više uopšte i seća dotičnog. Elem, da se ja pitam, a sva sreća, ne pitam se, ova lista bi bila poduža i teško da bi iko na ovom svetu preteko.
Kako je lako bilo naslutiti da će oni zlikovci Avengersi nekako uspeti da izjalove odličan Tanosov plan nisam želeo da „Avengers: Endgame“ pogledam sve do trenutka dok se nisu pojavili „Wandavision“ i „The Falcon and The Winter Soldier“. Ako ne računamo one Netflixove serije, „Daredevil“, „Luke Cage“, Jessica Jones“, „Iron Fist“ i „Punisher“, koje nepripadaju MCU ali medju kojima je bilo zaista dobrih tv serija , „WandaVision“ i „The Falcon and The Winter Soldier“ su prva Marelova tv ostvarenja „visokog kalibra“.
Kako se ove radnja ovih tv serija dešava nakon „blipa“, kako su u MCU kreativno nazvali rezultat delovanja onih zlotvora Avengersa protiv Tanosa i njegovog „snapa“ redno je bilo odgledati i „Endgame“. To je bilo najdosadnijih tri sata filma kojima jedino mogu da pariraju „Black Panther“, novija ostvarenja Terrence Malicka ili Olmijev„Stablo za klompe“.
Ako pak „WandaVision“ ogolimo do samih osnova, poptuno zanemarimo super moći, veštice, agente FBI i specijalnih službi, jer su sve to živopisni ornamenti , dobijamo priču o bolu i patnji koje slome ljudsko biće nakon gubitka voljene osobe.
„WandaVision“ se može računati kao početak četvrte faze u MCU univerzumu, koji je trebao zvanično početi filmom „Black Widow“ još prošle godine, ali je zbog pandemije premijera filma pomerena za ovo leto.
Nekako osećam da će to biti samo još jedna od limunada, koja će se u potpunsti uklopiti u sveopšti prosek MCU do sada, dok „WandaVision“ po svemu odskače od tog proseka i verovatno predstavlja jednu prijatnu anomaliju, ali ajde da sačekamo još neko ostvarenje, što za tv, što za veliko platno pa da konačno presudimo.
Ono što je u ovoj tv seriji dobar potez je izostanak jasne podele na dobro i zlo, već se sve kreće u nekoj sivoj oblasti. Nakon „snapa“ određene države su dovukle ljude iz nekih drugih država, dale im domove i radna mesta ljudi koji su nestali. Nakon „blipa“ ti ljudi su se vratili i žele svoje živote natrag.
E sad, u toj situaciji, poptuno bi bilo normalno da oni koji su tu došli, sada kad više nisu potrebni, vrate se otuda odakle su došli, samo što sad većina to ne želi. Na njihovoj strani bori se organizacija Flag Smashers, sačinjena od super vojnika, koju predvodi Karli Morgentau (Eryn Kellyman). Naravno, u ovoj situaciji Flag Smashers su za vlasti teororisti, dok su za populaciju novonastalih imigranata, oni su borci za slobodu.
Politički korektna / woke agenda ne bi bila poptuna ako se, pored sada veoma popularne teme o jadnim imigrantima, ne bi dotakli rasnog pitanja. Tako imamo novog Kapetana Ameriku koji i pored odgovarajućeg fizičkog izgleda, očigledno nije tako dostojan svoje nove titule, pa nakon trenutka slabosti postaje odbačen i prezren od onih koji su u njemu videli svog novog heroja. Naravno kao šlag na sve ovo ide i lična borba Sama Wilsona, koji u jednom trenutku kukanja nad sudbinom afro američke populacije u SAD, kaže da „ iako se država loše ponaša prema njemu i njegovim sunarodnicima niko ne može njemu da zabrani jednu stvar , da se svim srcem bori i krvari za nju“.
Sve u svemu „The Falcon and the Winter Soldier“, je ponajviše ostvarenje sa unutrašnju upotrebu u SAD, naročito u trenutku nakon Trampovog četvorogodišnjeg predsednikovanja, i nanovo raspaljenih rasnih tenzija, koje ionako nikada nisu ni nestale iz američkog društva, i sve to u atmosferi narastajućeg „liberalnog fašizma“.
