Vozom za Samarkand, Guzelj Jahina

 

Dvadesete su godine prošlog veka u Rusiji, u Povolžju. Građanski rat samo što se završio ostavivši pustoš i glad biblijskih razmera, takve kakve samo u Rusiji mogu da postoje. Sela su pusta, nema ni drveta, ni žita, niti jedne jedine životinje. Izmučeni ljudi u najvećim iskušenjima, ostavljaju bolesne i nejake, žrtvujući ih za šansu jačim i zdravim da prežive. Ostavljena deca bauljaju stepama, bolesna, izmučena i napuštena od svojih najbližih. Slike su nadrealne. U takvom istorijskom trenutku komandir Dejev dobija zadatak da pet stotina gladne, bolesne i napuštene dece odveze iz Kazanja hiljadama kilometara južnije u Samarkand gde će biti zbrinuta u prihvatilištu i gde će dobiti šansu da prežive.

Na ovom sumornom sižeu mlada nada ruske proze i višestruko nagrađivana autorka, Guzelj Jahina, gradi svoj potresan roman gde ponovo preispituje mučne teme ruske istorije. Autorka u svom najnovijem romanu (koji može da se čita kao završetak trilogije započete knjigama Zulejha otvara oči Deca Volge) uspeva još jednom da posvedoči o svom velikom talentu i da nas uvuče u brojna etička pitanja ne zauzimajući stranu i ne upirući prstom u krivce ove velike ljudske tragedije.

 

Herojski podvig ili nerazumna avantura

 

Priča je napisana u duhu avanturističkih romana, gde se gradacijski nadovezuju prepreke na putu spasenja. Mladi komandir Dejev koji se dokazao u građanskom ratu na strani crvenih, dobija zadatak da preveze decu polovnom mašinom, skrpljenom lokomotivom i sa nedovoljnim sredstvima za najosnovnije preživljavanje. Gonjen svojim ličnim duhovima iz nedavne prošlosti velikodušno prihvata svu decu koja mu se na putu nađu, ponaša se mekano i popustljivo, potpuno suprotno od tegobne prakse ostavljanja slabih i nejakih. Šansu da prežive daje svima, čineći na putu neverovatne podvige da produži putovanje, a samim tim i vek malim i nedužnim saputnicima.

U tome mu pomaže komesarka Bela, čelična gromada i racionalni rezoner u romanu koja je tu da poštuje pravila i da strogo prati instrukcije nadređenih. Ona deca koja su se ukrcala u voz, ta deca treba da stignu na odredište. I niko sa strane. Niko od ležećih pacijenata koji ionako nemaju nikakve šanse da prežive. Niko od skitnica koje sreću usput. Nijedno dete koje je majka ostavila da umre samo u dubokoj stepi. Braneći princip bolnih rezova i teških odluka zarad konačnog boljitka, ona je antipod srčanom Dejevu koji ulazi u rizike totalne pogibije jer ne uspeva da kaže „ne“ pred tom svekolikom dečijom patnjom.

„Ne snalazim se dobro sa brojevima – ne umem da žrtvujem jednoga da bih spasao stotinu. Drugim rečima, karakter mi je nikakav.“

Preporuka