Hermann Huppen: Odlazak majstora evropskog stripa
U svetu evropskog stripa, gde linija ume da sklizne u filozofiju, a kadar da se zadrži duže nego što je potrebno, kao da čeka da i mi zastanemo, vest o smrti Hermanna Huppena nije došla uz veliku buku. Prošla je tiše nego što bi možda trebalo — ali upravo onako kako bi njegov rad razumeo.
Preminuo je pre dva dana, 22.marta, u 87-oj godini i ostavio za sobom opus koji nikada nije tražio pažnju na silu. Njegove priče su uvek više ličile na nešto što otkriješ nego na nešto što ti se nameće. Sada, bez njega, deluju još zatvorenije u sebe, kao sobe u kojima svetlo i dalje gori, ali nema nikoga da ga ugasi.
Hermann Huppen rođen je 17. jula 1938. godine u Beveren, u vremenu koje još nije stiglo da se oporavi od rata. Nije imao onu klasičnu putanju umetnika — bez akademija, bez teorijskih zaleđa, bez velikih mentora u formalnom smislu. Ono što je imao bila je upornost i neka vrsta unutrašnje sigurnosti da ono što radi ima težinu, čak i kada spolja ne deluje tako.
Šezdesetih godina primećuje ga Greg, urednik časopisa Tintin magazine, i tu počinje ono što će postati ozbiljna karijera. Kroz serijal Bernard Prince Hermann ulazi u svet profesionalnog stripa — ali ne kao neko ko će slediti pravila, već kao neko ko će ih polako, gotovo neprimetno, pomerati.
Od početka je bilo jasno da ga ne zanima eskapizam u čistom obliku. Njegovi likovi nisu tu da budu uzor, već da budu prisutni. Umorni su, često zbunjeni, ponekad i pogrešni. I baš zbog toga — stvarni.
Stil: između realizma i unutrašnje tame
Na prvi pogled, Hermann crta realistično. Ali to nije realizam koji želi da impresionira preciznošću, već onaj koji te uvuče jer prepoznaješ osećaj. Njegova linija zna da bude gruba, kao da se opire sopstvenoj eleganciji. Nema tu uglađenosti kakvu nalazimo kod autora poput Hergé-a, nema potrebe za tim. Kod Hermanna, svet mora da ima težinu.
Boje u njegovim radovima često deluju kao da su već proživele nešto pre nego što su dospele na papir. Scenografija nije dekor, već prostor koji ima istoriju. Zidovi nisu samo nacrtani — oni su korišćeni. Lica nisu samo lica — ona su tragovi.
I ono što ostaje možda najvažnije jeste način na koji koristi tišinu. Hermann dobro razume da strip ne funkcioniše samo kroz dijalog, već kroz odnos slike i onoga što ostaje neizrečeno. Njegovi kadrovi često prepuštaju prostoru, gestu i kompoziciji da nose značenje, bez potrebe da se sve dodatno objašnjava.
A moral? Kod njega nikada nije jednostavan. Nema jasnih granica. Ljudi rade loše stvari iz razumljivih razloga, i dobre stvari iz pogrešnih pobuda. Svet nije podeljen, samo je složen.
Najvažniji stripovi: svetovi bez iluzija
Bernard Prince počinje kao avantura kakvu očekuješ: putovanja, dinamika, egzotične lokacije. Ali negde usput, bez naglog zaokreta, sve počinje da se menja. Avantura više nije bekstvo, već suočavanje. Likovi gube onu sigurnost koja ih štiti, i odjednom svet postaje mesto gde stvari imaju posledice.
U Comanche, vestern prestaje da bude mit. Hermann skida prašinu sa žanra i ispod nje ne nalazi heroje, već ljude. Red Dust nije figura legendi, on je čovek koji opstaje kako zna, često na granici sopstvenih principa. Ovde nema pobede, samo preživljavanje.
Jeremiah ide još dalje. Postapokalipsa kod Hermanna nije spektakl, već stanje. Svet je raspadnut, ali ne na dramatičan način, više kao nešto što se polako istrošilo. Jeremiah i Kurdy nisu tu da ga spasu. Oni samo pokušavaju da u njemu pronađu smisao, ili bar nešto što liči na kontinuitet.
U Les Tours de Bois-Maury, srednji vek je ogoljen do kosti. Bez romantike, bez uzvišenosti. Potraga viteza Aymara za domom postaje nešto mnogo šire, pitanje da li dom uopšte postoji kao mesto, ili samo kao ideja koja nas tera da idemo dalje.
Značaj i uticaj: strip kao ozbiljna umetnost
Hermann Huppen pripada onoj generaciji autora koja nije morala glasno da dokazuje da je strip umetnost, jednostavno ga je takvim pravila. Njegov rad može da stoji uz autore poput Jeana Girauda i Hugoa Pratta, ali bez potrebe da deli njihov put. Dok su oni često išli ka poetičnom i fantastičnom, Hermann je ostajao ovde, u materiji, u zemlji, u telu.
Njegov uticaj nije lako uočljiv na prvi pogled. Nema mnogo direktnih naslednika koji crtaju „kao on“. Ali ima mnogo onih koji su naučili da strip može da bude sporiji, teži, ozbiljniji. Da može da nosi sumnju. Da može da ostavi pitanje otvorenim.
Smrt Hermanna Huppena ne deluje kao kraj u klasičnom smislu. Njegovi stripovi su već odavno bili zaokruženi u sopstvenom ritmu. Nisu tražili nastavke, niti razrešenja. Postojali su kao svetovi koji traju sami za sebe.
Sada, bez njega, ostaje ta ista tišina, ali drugačija. Malo dublja. Malo konačnija.
I možda je baš to ono što njegov rad čini trajnim: nije pokušavao da objasni svet, niti da ga popravi. Samo ga je pokazivao, dovoljno iskreno da ga prepoznamo.
