CULT: Zombie [1979]

Zombi 2
Variety Film / 1979
Režija: 
Lucio Fulci
Scenario: 
Elisa Briganti, Dardano Sacchetti
Zemlja proizvodnje: 
Italy
Jezik: 
Italian
6.7
7
***
3+
 
Nastao iz oportunističkih razloga (eksploatacija pomame za Romero-Arđentovom ZOROM MRTVACA, koja se u Italiji i većini Evrope prikazivala kao ZOMBI), Fulčijev film je uspeo da se izbori za svoj identitet i da, čak, bude originalan u odnosu na uzor. Umesto urbanog ambijenta, smešten je na antilsko ostrvo gde vudu vračevi i ludi naučnici istovremeno oživljavaju mrtvace. Umesto relativno svežih, modrih Savinijevih kreatura, mrcine koje je kreirao Đaneto de Rosi trule su, raspadnute i crvljive, gnjile i odurne u meri koju se nijedan dotadašnji zombi film nije usudio da prikaže. Umesto satire i društvene kritike, Fulči nam nudi senzacionalističku akciju začinjenu obilatim krvoliptanjem na nivou Savinijevih ekscesa, a u nekoliko scena uspeva i da ih nadmaši. Umesto Romerove drame profilisanih likova Fulči nam nudi površne karikature čija je jedina svrha da pretrče od tačke A do tačke B trudeći se da usput ne budu raskomadani. Naravno, većini to ne uspeva, na zadovoljstvo gledalaca.
 
Umesto čvrste i linearne priče, ZOMBI je iscepkan na samodovoljne fragmente i set-piece-ove; budući da Fulči i ne pokušava kreaciju koherentnog zapleta, film mu je strukturisan kao zbirka izolovanih, preteranih horor-gegova. Među njima se ističu: izvanredan početak sa naizgled napuštenim brodićem nadomak Njujorka gde se par policajaca suočava sa zastrašujućom zombi-grdosijom; često citirana scena u kojoj zombi hvata ženu za kosu i nabija joj oko na komad slomljene drvenarije (ranjivost ovog konkretnog dela fizionomije Fulči će eksploatisati i u brojnim svojim budućim filmovima, ali retko gde će prići visceralnosti ove antologijske scene); ustajanje mrcina sa groblja konkvistadora (jedna od najboljih scena voskresenija u istoriji zombi filma, tim efektnija što se zbiva usred dana); i naravno, besmislena, neverovatna i apsolutno ludačka scena u kojoj zombi, na dnu mora, napada omanju ajkulu i bori se s njom, pokušavajući da je ugrize!
Poslednje navedena scena savršen je primer strategije 'anything goes' koju Fulči ovde po prvi put primenjuje: naime, nakon niza horor-trilera u kojima je bio sputan prividom logike i smisla, počev od ZOMBIJA ovaj režiser se bez stida i srama okreće 'logici' iracionalnog, u kojoj je sve moguće, svako može da strada u bilo kom trenutku i na bilo koji način: sve opcije su otvorene, niko nije siguran, a svaki oblik predvidivosti možete da bacite kroz prozor. Naravno da ovakav pristup nije masovno popularan, i za većinu publike odgojene na američkom zdravorazumskom pristupu dramaturgiji fulčijevski ekscesi mogu da deluju kao besmislena preterivanja. Istini za volju, u ZOMBIJU se on još uvek oprobava u novom pristupu, i film se može optužiti za neujednačenost. Pored toga, nakon efektnog početka, film se skoro pola sata gega i rasteže beslovesnim scenama u Njujorku u kojima antipatične karikature od 'likova' pokušavaju da se okupe i usmere ka ostrvu gde počiva prava akcija… Klimaktični okršaj sa zombijima u brvnari deluje rutinski otaljan, bez bitnije količine saspensa ili preokreta, ali poslednji prizor ipak uspeva da bude jedan od onih ikoničkih (ovekovečen i na nekim verzijama postera): horde zombija teturaju se preko bruklinskog mosta ka Njujorku čija se silueta ocrtava u daljini.
 
Sa svim svojim vrlinama i manama, ZOMBI je doneo nekoliko bitnih prekretnica. Kao prvo, u Fulčijevoj karijeri označio je prelaz sa giallo-trilera na nadrealne, barokno preterane splatere kakve niko u to vreme nije pravio. U ovome mu je pomogla više nego srećna okolnost da je na ZOMBIJU oformio kvartet vrhunskih saradnika čiji će doprinosi doneti kvantni skok u kvalitetu zajedničkih filmova (i drastičan pad kada saradnja sa njima bude prekinuta). Najupadljiviji je doprinos Đaneta de Rosija, majstora za efekte koji je stvarao u svedenim budžetskim uslovima, u zemlji bez tradicije složenih efekata maske, pa opet - maltene od štapa i kanapa (i svog izvanrednog talenta) uspeo je da stvori komplikovane i nadahnute, do danas retko dostignute maske i efekte truljenja i svakojakog sakaćenja i krvoliptanja. U to spada i najlepša (po boji i gustini) filmska krv koja se ikada i igde mogla videti, sve do današnjih južnokorejskih horora.

Preporuka