Dear Comrades! (2020) – ili kako genijalni Končalovski otkiva mračne strane sovjetske politike

Dorogie tovarishchi
Andrei Konchalovsky Studios / 2020
Režija: 
Andrey Konchalovskiy
Scenario: 
Elena Kiseleva, Andrey Konchalovskiy
Zemlja proizvodnje: 
Rusia
Jezik: 
ruski

Pored gulaga i ostalih sovjetskih zločina u doba komunizma i socijalističkog „blagostanja“ zemlje, dolazi nam još jedna priča (mada manje poznata) o stradanju radnika tokom masovnih protesta, izazvani smanjenjem cene rada i nestašicom hrane, tokom 60-tih u gradu Novočerkasku. Izašli na ulice, demonstranti iskazivali su svoje neslaganje, verujući u svoja prava i slobodu okupljanja, sa trenutnom politikom i reformama koje je sprovodio tadašnji predsednik SSSR-a, Nikita Hruščov (smatran pragmatičnim vladarom i pobornikom destaljinizacije).

Grad u kome se dešava masakr nad radnicima, takođe, se smatra uporištem velikog broja kozaka (nepoverljivi prema komunističkom režimu). Šolohov je u svom romanu „Tihi Don“ podrobnije dao prikaz političkog konteksta ove oblasti, ali u filmu iz ugla Ljudmilinog oca (starog kozaka i monarhiste) dobija osudu da važi za državnog pisca. Dok joj čita o zverstvima koje su počinili komunisti na Donu, Ljudmila mu odgovara da nije moglo drugačije, da je Šolohov o tome pisao i da treba pročitati njegov roman, na šta joj on odgovara:

„da je tvoj Šolohov napisao istinu, niko ne bi znao da je on ikad i postojao“.

Ceo istorijski događaj ispraćen je kroz lik Ljudmile (ujedno i glavne protagonistkinje filma), članice partije i činovnika koji se nalazi negde na sredini hijerarhije komunističke vlasti u gradu. Njena odanost partiji je neupitna sve dok život njene kćerke Svetke, ne bude doveden u pitanje. Ljudmila kao povlašćeni član socijalističkog društva (u kome su svi jednaki a neki su malo jednakiji od ostalih), kao i ostali visoki ili više funkcioneri komunističke partije, dobija osnovne potrepštine iza kulisa mase, koja gladno i nestrpljivo čeka u redu.

Njen lik je pažljivo građen otvarajući mnoga pitanja poput odnosa čoveka i ideologije i koji je to prag preko koga čovekova ubeđenja i principi ne mogu preći. Da li politička ideologija služi kao paravan za skrivanje oportunista i podlaca, radi sticanja materijalne koristi i osećaja sigurnosti ili je to čvrsta stena ideja i nepokolebljivih vrednosti? Da li ideologija služi samo kao potreba da se iz straha u nešto veruje?

Negde pri kraju filma, Ljudmila sva izbezumljena verujući da joj je Svetka stradala na trgu sa ostalim radnicima, govori svom prijatelju, agentu KGB-a: „U šta bih trebala verovati, ako ne u komunizam?“.

Preporuka