The Other Side of the Wind [2018]
Film o kome se pričalo i suškalo poslednjih 40 godina, kao o poslednjem delu legendarnog inovatora i kontroverznog genija Orsona Velsa (Orson Wells), neverovatnim spletom okolnosti konačno je dostupan auditorijumu na analizu i opšte sineastičko uživanje.
The Other Side of the Wind izgleda kao Bergmanov Wild Strawberries, ili Felinijev Eight & a Half, bez nadrealnih misija, i sa neobičnom dozom kolorične psihodelije karakteristične za kasne šezdesete i rane sedamdesete..
Snimam gotovo u celosti u prvoj polovini sedamdesetih, The Other Side of the Wind je jedan od najjačih personalnih stejtmenta ikada zabeleženih na celuloidnoj traci, a kao takav idealan je parnjak sa filmskim esejom F for Fake, neobičnim delom koje je Vels zavšio negde u vreme snimanja sekvenci za Vetar.
Naravno, razlike su velike, pre svega u narativnom smislu, ali nemoguće je ne sagledavati ih odvojeno, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog činjenice da u oba ostvarenja dominira Oja Kodar, poslednja Velsova muza, koja je i najzaslužnija za izlazak filma iz skrivenih laguma.
Priča filma prati privatnu projekciju poslednjeg ostvarenja reditelja Džejka Hanaforda, kojeg glumi čuveni Džon Hjuston (John Huston), organizovanu u njegovoj vili, baš u vreme kada grupa sineasta na čelu sa takođe legendarnim Piterom Bogdanovićem (Peter Bogdanovich), snima dokumentarac o Hanafordovom životu.
Samo ovaj pasus je dovoljna preporuka za iskrene ljubitelje sedme umetnosti, ali da film bude još potpuniji omaž Velsovom životu, karijeri i delu, odnosno fami koja je kružila oko njegovih filmova, tu su u epizodama i Pol Mazurski (Paul Mazursky), Klod Šabrol (Claude Chabrol), Suzan Strasberg (Susan Strasberg), i ostali...
Haotična atmosfera u vili samo je projekcija Velsovog haosa u privatnom životu. Hjuston je savršen izbor za osobu koja minucizno bez preteranog patetisanja portetiše kako Velsa, tako i samog sebe. I jedan i drugi autor su dovitljivi, provokativni, egocentrični, nepopravljivi cinici, umorni od života i ljudi koji ih okružuju.
Imajući u vidu te činjenice, koje su bili poznate i van filma, jasno je zašto se pričalo da Vels ovaj film nije ni želeo da završi.
The Other Side of the Wind je savršen mizantropsko-nihilistični testament vredan svake sekunde, i zreo za reprizu onog trenutka kada se odmota traka.
Nijedan kadar ovde nije suvišan i nepotreban, i svake sekunde sledi nova kreativna i dovotiljiva doskočita ili referenca, tako da nisu pošteđeni ni Antonioni, ni Godar, a film vrvi i od ličnih, duboko skrivenih poruka vezanih za Velsov život.
Kao kolac u srce filmskoj kameri, sagledavanoj kao impotentni falus koji zadire u ljudske živote, Vels svoju virtuelnu introspekciju završava na svetilištu američke filmske industrije, u drive-in teatru, na projekciji koju svi napuštaju duboko nezadovoljni i razočarani.
