Moaning - Uneasy Loughter [2020]

Moaning
Uneasy Loughter
Sub Pop / 2020
9.4
9

Los Anđeleski trio Moaning, nakon odličnog debi albuma „Moaning“ iz 2018. godine vraćaju se još boljim drugim albumom „Uneasy Loughter“.

Uneasy Loughter“ donosi veoma zanimljivu transforamciju zvučne palete benda. Sasvim  je očigledno da je muzička inspiracija benda i dalje u 80im pa i 90im godina ili bendovima Joy Division, The Cure ili The Smiths.

Zbog svoje žestine i sirovosti, debi album „Moaning“  najlakše je smestiti u okrilje post-punka, kao žanra, „Uneasy Loughter“ mnogo više naginje dark waveu 80ih. Pre svega zbog znatno veće uloge sintisajzera , koji, iako su bili itekako prisutni i na prvom albumu ovde imaju znatno zapaženiju ulogu i veoma često nose glavnu melodiju pesama. Iako lično nisam preterani ljubitelj zamene čvrstog gitarskog zvuka, pitomijim sintisajzerima,na albumu „Uneasy Loughter“ Moaning su zaista uradili izuzetan posao u savršenom balansiranju svih svojih muzički elemenata.

Gitara Seana Solomona nije tako bučna kao na prvom albumu. Melodije Pascal Stevensona na sintisajzerima Solomonu daju mu mnogo više prostora da njegove gitrarske linije i deonice budu znatno složenije i intrigantnije i povrh svega savšeno koherentne i komplementarne sa deonicama na sintisajzeru.

Već na prvoj pesmi „Ego“ promena zvuka je očigledna. Bas linija Pascala Stensona tutnji praćena  i bubnjem  Andrew MacKelviea čak bolje i upečatljivije nego na prvom albumu. Glavnu melodiju, koja se proteže kroz celu pesmu nose sintisajzeri što pak ostavlje neke fantastične momente poput onog trenutka kada u harmonijski sklop uleće odlična solo deonica na gitari.

Jednako odlična druga pesma „Make It Stop“, mnogo više odgovara zvučnoj paleti prvog albuma. Distorzirane gitare, prevlačese preko čvrste ritam sekcije noseći  mračne i neodoljive melodije koje kulminiraju na odličnom refrenu.

Preporuka