We Are Lady Parts
„We Are Lady Parts“ je serija koja se gleda s osmehom, ali i s osećajem da je u tom smehu skrivena neka ozbiljna, tiha istina. Na prvi pogled, sve deluje kao komedija o neobičnom bendu koji predvodi grupa mladih muslimanki u Londonu, ali ubrzo postaje jasno da je ispod ritma i šale skrivena prava priča o identitetu, pripadanju i onom večnom pitanju, koliko smo dužni nasleđu, a koliko sebi.
U središtu priče je Amina (Anjana Vasan), doktorandkinja mikrobiologije, povučena i nesigurna, koja se iznenada nađe uvučena u svet panka i bunta. Njena želja da ostane „dobra muslimanka“ ne prestaje da se sudara sa potrebom da svira gitaru i da kroz muziku pronađe sopstveni glas.
Oko nje se niže šarena galerija likova: Saira (Sarah Kameela Impey), frontmenka čvrstog stava i tetovaža, koja veruje da je muzika najmoćnije oružje; Bisma (Faith Omole), strip-crtačica i majka koja pokazuje da roditeljstvo ne znači odricanje od kreativnosti; Ayesha (Juliette Motamed), vozačica Ubera oštre naravi i još oštrijeg jezika; i Momtaz (Lucie Shorthouse), menadžerka benda, koja svoju burku nosi s istom sigurnošću s kojom rukuje telefonom i rasporedom koncerata. Svaka od njih je lik koji odbacuje jednoobraznost, kao da zajedno govore: muslimanske žene nisu jednolična slika, one su različite i složene, baš kao i svaka druga zajednica.
Tehnički gledano, serija je živahna i promišljena. Kratka forma od dvadesetak minuta po epizodi daje joj ritam koji ne dopušta prazninu. Režija balansira između realnog i fantazijskog: u Amininim zamišljenim scenama prepoznajemo njen unutrašnji nemir, dok energija koncerata i komične numere poput „Bashir With the Good Beard“ ili „Voldemort Under My Headscarf“ nisu samo šala već i mali manifesti nezadovoljstva, ironije i hrabrosti. Kostimi, muzika i scena grade svet koji je istovremeno autentičan i razigran, a kamera često hvata trenutke intimnosti koji ostaju u sećanju.
Ipak, ono što ovu seriju čini značajnom nije samo njena forma, već i sadržaj. Ona osvetljava život mladih muslimanki u Britaniji koje žive između modernog društva i tradicionalnih vrednosti.
Njihova svakodnevica je poligon kompromisa: između roditeljskih očekivanja i ličnih želja, između toga da budeš poslušna ćerka i toga da budeš hrabra žena. U tom prostoru stalnog pregovaranja, gledalac vidi i smešne i bolne momente, i shvata da identitet nije jednostavan izbor, već sloj po sloj, nekad protivrečan, ali uvek iskren.
Zanimljivo je koliko serija uspeva da bude kritična prema stereotipima, a da pritom ne prezre veru. Ona pokazuje da vera može biti deo života, ali nikada nije jedini deo, i da ne postoji „jedan ispravan način“ da se bude muslimanka.
Iako se može prigovoriti da ponekad ide u preterivanje i da neke teme ostaju tek načete, njen značaj je u tome što otvara vrata. Gledajući Aminu kako u suzama i smehu traži ravnotežu između laboratorije, porodice i gitare, lako je prepoznati sopstvene borbe, bez obzira na to da li delimo njenu kulturu ili ne. U njoj ima one univerzalne čežnje da nas drugi čuju, da nas prihvate, ali i da sami sebi priznamo da smo dovoljno dobri.
„We Are Lady Parts“ je, zapravo, mala himna slobodi da budeš složen, protivrečan i svoj. U tom smislu, ona možda i nije serija koja odgovara svima, ali jeste serija koja jasno pokazuje da humor i muzika mogu nositi jednako snažnu poruku kao i najteža drama.
