Brigitte Calls Me Baby - Irriversible [2026]

Apr 22, 2026

Brigitte Calls Me Baby

Irriversible

ATO / 2026

Brigitte Calls Me Baby su već debijem "The Future Is Our Way Out" pokazali da nisu još jedan retro projekat koji se oslanja na nostalgiju kao štaku, već bend koji razume kako da tu estetiku pretvori u funkcionalan, savremen izraz. Taj album je bio izuzetno čvrst početak, ali i pomalo opasan teren, jasno profilisan zvuk često postaje zamka.

Drugi album, "Irriversible", iz te zamke izlazi tako što ne pokušava da pobegne od sebe, već da sebe precizira. I upravo zato na prvo slušanje može delovati kao izmak od očekivanog pravca: nema eskalacije, nema naglog iskoraka, već precizno zatezanje postojećeg izraza. Tek nakon nekoliko slušanja postaje jasno da je ovo suptilno ambiciozniji album, ne zato što ide dalje, već zato što ide dublje.

Ono što je očigledno već od prvih tonova jeste da bend ostaje veran svojoj osi — spoju new wave estetike i savremenog indie popa — ali je sada koristi kao stabilnu strukturu, a ne kao referencu . Ono što je ranije bilo prepoznatljivo kao zbir uticaja sada funkcioniše kao homogen zvuk. Produkcija, koju potpisuju Lawrence Rothman i Yves, ne pokušava da „rekreira osamdesete“, već ih filtrira kroz modernu dinamiku, rezultat je zvuk koji nosi retro teksturu, ali diše savremenim plućima .

Gitare Jacka Fluegela su i dalje centralni nerv sistema albuma, ali ne kao linearni riff ili jangly dekor, već kao slojevita arhitektura. U pesmama poput „There Always“ ili „I Danced With Another Love in My Dream“ one funkcionišu kao kontinuirani tok, jedan sloj nosi harmoniju, drugi gradi atmosferu, treći diskretno uvodi melodijske varijacije.

Upravo ta višeslojnost daje utisak „zida zvuka“, ali bez zagušenja; svaki instrument ostaje čitljiv i precizno pozicioniran . To je možda i najveći produkcijski kvalitet albuma: sposobnost da zvuči bogato, a da nikada ne deluje prenatrpano.

Ritam sekcija ( Devin Wessels na bas gitari i Jeremy Benshish na bubnju ) je, zanimljivo, manje istaknuta nego na debiju, ali funkcionalno važnija. Bubnjevi retko izlaze u prvi plan; oni stabilizuju tempo i dinamiku, često radeći u službi gitarskih linija. Bas linije su suptilno melodijske, gotovo neprimetno pomeraju tonalitet pesama i daju im dodatnu dubinu. Taj pristup stvara osećaj stalnog kretanja, čak i u sporijim kompozicijama poput „The Pit“, gde tempo usporava, ali napetost ostaje .

Vokal Wesa Leavinsa ostaje možda najprepoznatljiviji element benda, ali ovde dobija precizniji kontekst. Poređenja sa Morrisseyem i donekle sa Elvisom Presleyem i Royom Orbisonom, su i dalje neizbežna, ali više ne funkcionišu kao ograničenje, već kao početna tačka koju bend nadograđuje. Ono što se posebno izdvaja jeste način na koji su vokalne harmonije uklopljene u aranžmane: one nisu dodatak, već integralni deo kompozicije, često preuzimaju funkciju instrumenta i zatvaraju melodijske linije koje gitare započinju. U tim trenucima bend pokazuje retko precizan osećaj za melodiju, ne kroz prenaglašenu emotivnost, već kroz kontrolisanu eleganciju koja ostaje dugo prisutna.

Kada se uđe u strukturu samog albuma, vidi se jasna dramaturgija. Prva polovina funkcioniše gotovo bez greške: „Slumber Party“ donosi čvršći, gitarski naglašen moment, dok „These Acts Of Which We’re Designed“ balansira između introspekcije i dinamike. „Truth Is Stranger Than Fiction“ iskače kao potencijalni centar albuma — pesma koja sintetizuje sve njihove kvalitete u kompaktnu formu . Srednji deo donosi kratko kolebanje („I Can’t Have You All To Myself“), ali odmah zatim dolazi „I Can Take The Sun Out Of The Sky“, koja vraća album na njegov najviši nivo, gotovo demonstrativno pokazujući koliko bend razume sopstveni potencijal . Završnica je sporija, ali ne i slabija, više zatvara atmosferu nego što traži klimaks.

Ono što se provlači kroz većinu analiza jeste ideja da bend i dalje nosi jasne tragove svojih uticaja, The Cure, The Smiths, pa i širi post-punk i new romantic spektar, ali da ih sada koristi sa znatno većom dozom samopouzdanja. Umesto da zvuče kao zbir referenci, oni ih rastvaraju u sopstveni izraz. Drugim rečima, ako je prvi album bio mapiranje teritorije, „Irriversible“ je početak njenog prisvajanja.

Zato ovaj album ne funkcioniše kao trenutni udar. Njegova snaga nije u neposrednosti, već u postepenom razotkrivanju. Početno razočaranje, naročito ako se očekuje nagli razvoj ili eksperiment, brzo ustupa mesto razumevanju da bend nije želeo da ide šire, već preciznije. Sve što je bilo dobro na debiju ostaje: dominantne, ali suptilno vođene gitare, besprekorni aranžmani, vokal koji nosi identitet i, iznad svega, izuzetan osećaj za melodiju.

„Irriversible“ nije album koji se nameće na prvo slušanje. On zahteva vreme, ali to vreme uzvraća preciznošću, slojevitošću i osećajem kontrole koji retko dolazi tako rano u karijeri jednog benda. Kada se jednom „otključa“, postaje jasno da nije reč o pukom nastavku, već o definisanju, trenutku u kojem bend prestaje da bude zbir uticaja i počinje da funkcioniše kao samostalan sistem. Od prvog do poslednjeg tona, ovo je album koji ne pokušava da impresionira, već da traje, i u tome uspeva.