Poznajem veliki broj ljudi koji uživa u muzici britanske grupe „The Smiths“. Ono što ih povezuje je to da su ih gotovo svi zavoleli u kasnom tinejdžerskom periodu. Razlog tome je što se tada, verovatno više nego u bilo kom drugom periodu života, identifikujemo se sa knjigama koje čitamo i pesmama koje slušamo. Šta se tih dana „vrtelo“ na vašem gramofonu ili kasetofonu dosta je zavisilo od toga koju ste „muku mučili“ kao klinac. Pokušaću da ovu tvrdnju ilustrujem ličnim primerom.

Maturski ispit se bližio i sećam se da nisam imao nikakvih poteškoća da osetim one leptiriće u stomaku, odnosno da se zaljubim u nekoga. Međutim, nevolje su najčešće počinjale baš tada – ta neka u koju sam bio zaljubljen, obično je imala pametnija posla od uzvraćanja ljubavi i ispunjavanja mojih snova. Drugim rečima, bile su to godine tokom kojih sam mislio da mogu imati skoro sve, osim devojke koja me voli.

Kada se ovakav čovek nađe u takvom stanju, nekako je logično da utehu pronađe u muzici. Tražio sam pesmu koja na adekvatan način opisuje moja osećanja, ali i pored milion raznih balada, ta potraga nije bila uopšte laka. Većina tužnih pesama govori o raskidu i bolu kada te neko ostavi, a da bi te neko ostavio prvo moraš da ga imaš, je li. Drugim rečima, svi su pisali pesme za nevolje „iz osnovne škole“, dok su meni trebale one koje opisuju „muke iz vrtića“. Naravno da su se tu prošvrecovale mnoge pesme u kojima on peva „da mu je sada teško bez nje, zato što zna kako je lepo biti sa njom“ u kojima sam „žmurio“ na jedno uvo, ali činjenica je da su mi falili stihovi koji kompletno obrađuju „moj slučaj“. A onda sam otkrio „The Smiths“.

Preporuka

share
Retko se dešava da neko uloži vanserijski trud u rad na nekakvom best off remix albumu. Ovde u svakoj sekundi osećate pedantnost i preciznost, kao i rad uložen da svaka poznata kompozicija zvuči za nijansu drugačije od orginala.
share