Pre nekoliko godina imao sam čast da uradim intervju sa Vojislavom Bubišom Simićem, pionirom džeza na ovim prostorima. Iako je Bubiša tada imao 86 godina, zračio je vitalnošću na kojoj su mu mogli pozavideti duplo mlađi od njega – pričao mi je kako nekoliko puta mesečno vozi auto do svoje vikendice u Grockoj, kako posećuje koncerte, šeta pored reke sa prijateljima i kako je češće van kuće nego u njoj. Slušajući ga, imao sam utisak da pričam sa nekim svojim vršnjakom, a ne hodajućom legendom džeza.

Uostalom, kako drugačije nazvati čoveka koji je ceo svoj život posvetio ovoj muzici i koji je 1939. godine u Beogradu, na svom gramofonu slušao ploče Kaunta Bejzija i Dizija Giliespija, a krajem četrdesetih imao sopstveni diksilend sastav “Dinamo”?

Koliko ljudi uopšte znate da su na ovim prostorima tada imali gramofone, a kamoli da su na njima slušali džez? Bubiša je to radio kao petnaestogodišnjak, a u istoj muzici uživao je i tog prepodneva dok smo razgovarali u njegovom domu na Konjarniku.

Tokom tog razgovora, Bubiša mi je pomenuo susrete sa mnogim džez velikanima koje je upoznao širom sveta. Između svih tih pomenutih muzičara iz svetske džez baštine, posebno mi je bilo zaniljivo jedno ime koje se nekoliko puta provuklo tokom našeg razgovora, a imalo je “ić” na kraju. Reč je o trubaču Dušku Gojkoviću koji je 7 godina mlađi od Bubiše i koje je svoje prve džez korake napravio kao osamnaestogodišnjak u “Big bendu Radio Beograda”. Kad god ga je pomenuo, Bubiša je isticao kakav je dar za trubu imao ovaj “klinac”.

Taj “klinac” je u oktobrunapunio 88 godine i za to “kratko” vreme postao je najprepoznatljivije “svetsko, a naše” džez ime na celoj planeti.

Preporuka

share