Masivni napad Zlatne Horde na Šumadiju
Arsenal Fest je jedan od onih festivala koji svojim lajnapom očigledno cilja na širok dijapazon publike. Meni lično takav pristup ne odgovara, jer jednostavno nemam ni volje ni želje da gledam nastupe izvođača čiju muziku ne slušam kod kuće. Ono što zaslužuje veliku pohvalu kod ovog festivala jeste to što makar pokušava da dovede svetski relevantna i zanimljiva imena. Ove godine, za mene, to su bili Massive Attack i The Hu. Bio bi i Michael Kiwanuka, ali tog dana je trebalo biti na drugom mestu.
Ponekad se na festivalima dogodi da vas potpuno iznenadi nešto novo, nešto što čujete po prvi put. Ovoga puta to je bio bend Nemeček. Iako sam ranije slušao njihovu muziku i dopala mi se, ovo je bio prvi put da ih gledam uživo — i zvučali su zaista dobro: energično, mračno i veoma autentično.
Samo dan pre početka Arsenal Festa, u Beogradu je nastupio irski bend Fontaines D.C., mladi bend koji je trenutno u naponu snage i na samom vrhu svetske muzičke scene. Prvog dana Arsenal Festa zvezde su bili legendarni Massive Attack. U jednom tekstu o nastupu Fontaines D.C. pomenuto je kako u Srbiju uglavnom dolaze bendovi koji više liče na muzičke relikvije nego na izvođače koji su danas iole bitni. Iako Massive Attack nisu izdali novi album još od 2012. i albuma "Heligoland", bilo bi potpuno pogrešno svrstati ih u tu kategoriju. Upravo je ovaj nastup pokazao kako pravi muzički majstori i genijalci ostaju relevantni bez obzira na diskografsku pauzu.
Nastup Massive Attacka bio je mnogo više od koncerta. To je bio performans — osvešćen, politički obojen, muzičko-scenski manifest. Oni nisu došli da sviraju, već da otvore rane. U vremenu kada su koncerti često mesto bekstva, Massive Attack je festivalski prostor pretvorio u zonu svedočenja, suočavanja i optuživanja. Njihovi nastupi 2025. godine nisu bili samo niz pesama, već vizuelno-sonični čin otpora, ritual buđenja iz kolektivne amnezije. Arsenal Fest u Kragujevcu bio je jedno od tih mesta, ali isti duh širio se i Londonom, Parizom, Bristolom, sve do festivala širom centralne i istočne Evrope.
Uz svaki puls basa i melodiju koja se probija kroz mrak, na LED ekranima nizale su se istine — ogoljene, bez eufemizama. Poruke koje su se prikazivale na ekranu razotkrivale su brutalnost savremenog sveta: beznačajni naslovi iz života svetskog džet-seta smenjivali su se sa snimcima iz afričkih rudnika — blatnjave dečje ruke, krvava kolena, deca koja kopaju litijum i kobalt. Te jezive slike su se preplitale sa snimcima bahatih influensera, opsednutih selfijima iz privatnih aviona, i kadrovima Elona Muska i Jeffa Bezosa kako bacaju novac na orbitalne igračke.
Koncert je bio trip-hop liturgija u kojoj je svaki loop nosio težinu političkog manifesta. U jeku ratova, Massive Attack nisu ćutali. Video montaže masakra iz Gaze prikazivane su u fragmentima koji su cepali tišinu između pesama, dok su crni ekrani prikazivali poruke o žrtvama, razaranju i nezamislivoj patnji stanovništva. Zatim su sledili snimci iz Ukrajine: razrušeni gradovi, izbeglice, smrzavanje, glad, tišina. Sve to bilo je praćeno strob svetlima i glasom Elizabeth Fraser u "Teardrop". Emocija nije bila maskirana estetikom — bila je brutalno direktna.
Snimci aktuelnih svetskih i lokalnih političkih figura izazivali su različite reakcije. Izraelski premijer dočekivan je salvom zvižduka, dok je Putin dobio samo sporadične — što jasno svedoči o kolektivnoj zabludi jednog dela publike, koji još uvek vidi Rusiju kao "bratsku" silu, iako nas je istorija više puta demantovala. Pored mene je stajala grupa mladih Rusa, verovatno deo one dijaspore koja je pobegla od Putinovog režima. Na moje zvižduke pri pojavi Putinovog lika na video bimu, samo su me zapanjeno gledali. Istovremeno, nekoliko bradatih likova u majicama sa nacionalističkim simbolima nije krilo neprijateljske poglede.
U kritici Britanije nije bilo popusta. UK je prikazan kao saučesnik — jasno, bez uvijanja. Projekcije su direktno prozivale Torijevsku vladu i njeno finansijsko i logističko pomaganje izraelskoj vojsci. U trenucima kada se ekran zatrese od poruka koje razobličavaju britansku vlast, ali i Evropsku uniju, publika stoji ukočeno. Gleda. Diše sporije. Kao da su svi, makar na trenutak, shvatili. Osim, naravno, grupe devojaka koje su gunđale da ne žele da gledaju snimke iz Gaze — želele su samo da se zabave.
Ni Amerika nije ostala pošteđena. Prozvani su svi: Demokrati zbog licemerja, Republikanci zbog ekstremizma, svi zajedno zbog inertnosti. Massive Attack nije birao strane — birao je istinu.
Kroz sve to, muzika je nosila ravnotežu. "Inertia Creeps" zvučala je kao hod kroz ruševine, "Angel" kao povik u mraku, "Safe from Harm" kao ironična molitva u svetu bez zaklona. A onda "Unfinished Sympathy", kao da poručuje: ništa nije gotovo. Još nije kasno.
Massive Attack su ove godine pokazali da koncert ne mora biti beg od stvarnosti, već najintenzivniji oblik suočavanja. Nema lakih izlaza. Nema optimizma u limenkama. Samo jasnoća. Massive Attack nisu tu da nas zabave — oni su tu da nas probude. Nakon njihovog nastupa ostaje tišina. I svet posle toga više nije isti.
Jasno i glasno podržali su studentske i građanske proteste protiv korumpirane vlasti, uz glasno i ponavljano: "Pumpaj!" — koje je odjekivalo Arsenal Festom kao nova parola otpora.
Publika je burno reagovala na njihove najveće hitove — "Wolf Totem", "Black Thunder", "Yuve Yuve Yu" — a bend ih je dodatno nagradio obradom pesme "The Trooper" benda Iron Maiden.
Nažalost, njihov nastup trajao je samo sat vremena — ali to nije bila njihova odluka, već odluka organizatora. The Hu su bili sjajno prihvaćeni. Više nego očigledno je da imaju svoju publiku i u Srbiji.
Iako nisu tako eksplicitno politički obojeni kao Massive Attack, njihova muzika i energija koju stvaraju u potpunosti su kompatibilni s besom koji ostaje nakon nastupa Massive Attacka.
Massive Attack su nam realnost sabili u grlo, a The Hu su nas svojim nastupom naterali da, umesto da se zabavimo, poželimo da zajašemo konja, isukamo mač i krenemo u juriš.
