Robert Redford - tišina iza poslednjeg kadra
Vest da je Robert Redford preminuo došla je poput tihog udarca u srce – ne zato što nismo znali da je vreme učinilo svoje, već zato što smo uvek mislili da će njegovo lice, toliko stopljeno s pejzažem američkog filma i američke prirode, ostati zauvek tu. Redford je bio jedan od onih ljudi koje niste posmatrali samo kao glumca, već kao simbol epohe, kao znak u vremenu, kao osmeh koji pripada kolektivnoj memoriji.
Njegova filmska putanja počela je šezdesetih, ali je od samog početka nosila u sebi nešto vanvremensko. Redford je ušao u istoriju američkog filma ne samo svojim ulogama, već i time što je redefinisao zvezdani status. Njegovo lice – istovremeno plemenito i prirodno, aristokratsko i toplo – postalo je simbol jedne epohe u kojoj je Holivud tražio nove junake. Kada je u „Butch Cassidy and the Sundance Kid“ i „The Sting“ zajedno s Paulom Newmanom obuo čizme odmetnika, svet je shvatio da je dobio novog junaka – ali to nije bio junak od čelika i tvrde reči, već čovek od mesa i krvi, lep, ranjiv i duhovit. Bio je lice američkog Zapada, ali bez patetike, heroj u kojem je tinjala sumnja, ali i svetlucala nada.
Sedamdesetih godina Redford je postao nešto više od glumca. Njegova uloga u „All the President’s Men“ obeležila je američko doba posle Watergatea – on je bio novinar, istraživač, skeptik koji ne prihvata zvaničnu istinu. A u „Three Days of the Condor“ uneo je nerv ozlojeđene Amerike koja je počela da se boji sopstvene senke. Redford je bio njen glas, tih ali nepokolebljiv, lep u svojoj nesigurnosti, moćan u svojoj ljudskosti.
No, njegov opus nije se završio na glumi. Kao reditelj, odmah na početku, pokazao je da poseduje dar za priču koja dira najdublje slojeve ljudske duše. „Ordinary People“ nije bio film koji se nadvikivao, već onaj koji je tiho slamao srca – i zbog toga je nagrađen Oskarom.
A zatim je učinio nešto još važnije – osnovao je Sundance, festival i institut koji su otvorili vrata generacijama nezavisnih autora. U pustinji Jute, Redford je zasadio seme koje je promenilo američku kinematografiju.
U vreme kada je Holivud postajao sve veća mašina, Redford je otvorio vrata onima koji su želeli da film ostane umetnost, a ne samo industrija. Na toj platformi izrasla je čitava generacija autora – od braće Coen do Quentina Tarantina – i nezavisni film je postao planetarni fenomen. Redford je time promenio globalni pejzaž: dao je glas onima koji ga ranije nisu imali, i publiku filmovima koji su do tada živeli na marginama.
Uvek se vraćao prirodi. Njegova briga za pejzaž, za planine i šume, za ono što je Amerika skrivala u svojoj zemlji, bila je nerazdvojiva od njegove umetnosti. Kao da je znao da filmske slike i prirodni prizori dišu istim plućima – u oba slučaja radi se o prostoru slobode, tišine, i o čoveku koji traži svoje mesto u svetu.
Planetarni značaj Roberta Redforda ne meri se samo brojem filmova ili nagrada. On je bio most između Holivuda i sveta, između zvezde i umetnika, između tradicije i avangarde. Njegova karijera pokazuje da film može biti i zabava i umetnost, i industrija i lična ispovest, i američki i univerzalni. Malo je onih koji su uspeli da to objedine, a Redford je to činio gotovo bez napora, kao da je prirodno da glumac postane kulturna institucija.
Smrt Roberta Redforda zatvara jedno veliko poglavlje američkog filma, ali ne i njegovu priču. Jer on nije bio samo glumac, ni samo reditelj, ni samo festivalski vizionar. On je bio lice američkog sna i njegovog lomljenja, svetionik za mlade autore, i tihi borac za prirodu. Bio je sve to i još mnogo više – figura koja je davala smisao vremenu u kojem se činilo da smisla nema.
