GistroFM: No Time for Poetry

Nedelja je i njih dvoje je konačno provode zajedno. Seli su u ćošak kafea dok se zubato jesenje sunce pomaljalo kroz izlog. On je predložio da sednu do zida, ali ona je htela baš tu. Rekao je da ne voli da sedi u izlogu jer onda ima osećaj da je na prodaju, na šta ga je ona šeretski upitala ko bi njega takvog kupio. Kroz osmeh joj je odgovorio “I to što kažeš” i prvi je seo za taj sto u uglu kafea.

Nekada su imali sve teme ovog sveta, naivno mislili i vreme, nekada ih je oboje razarala želja, nekada se činio da su oni protiv celog sveta, nekada su čuli jedno drugo, nekada su mislili da mogu trajati duže i od kapitalizma. Onda se isprečio život, dešavanja koja su bila van njihove kontrole, a u svim onim stvarima koje su zavisile od njih zasrali su. I naravno da je jedno mnogo više krivo od drugog i naravno da je jedno više volelo nego ovo drugo. Kako je velika pečurka od dima odavno nastala, pa nestala sa njihovog horizonta, više nije bilo važno ko je manje, a ko više kriv. Karma svakako zna.

Više neće biti problema koji se trpaju pod tepih, trojanskih konja u kojima je sakrivena nada, reči koje nemaju nikakvu težinu, nikakvih kondicionala, a ni imperativa, a sve metafore pretvoriće se u lament nad propuštenim prilikama. Posle ove tople nedeljne kafe zauvek će prestati ono što je odavno trebalo. Svako od njih će otići svojim putem, a putari će vešto izbeći da asfaltiraju oba. Čak i pred izbore.

Dok su sedeli i pokušavali poslednji put da razumeju jedno drugo, brkati kelner je pustio radio na kome se čula pesma koju su oboje voleli. On se kiselo nasmejao kad je počela, setivši se dana kada joj se neko njoj blizak zahvalio što mu je otkrila tu pesmu. “Dobro je da si ti nešto nekom otkrila” rekao joj je. Ona ga je cinično pitala da li će sada da zaplače. Nije volela tipove koji plaču i koji je tretiraju sa previše poštovanja. Takvi su uvek budili sadistu u njoj, a priroda njenog karaktera bila je submisivna. To je i jedan od milion i trista razloga zašto im nije išlo. Na refrenu je kelner pojačao pesmu i njihovi glasovi su odlazili u fejd. U jednom trenutku je ona prestala da priča, a on je o gladi za dodirom pevao na plejbek.

Dugo su sedeli tog jutra u tom praznom kafeu. Znali su da nema više i da je to to. Jedno je htelo dobro da osmotri i zapamti crte lica svog dželata, drugo da proba poslednji put da ispuni obećanje po prvi put. Ni jednom ni drugom nije to baš polazilo za rukom. Kafe su im se hladile, šake znojile i odluke im se nisu donosile, a posebno onom krivljem. Kako su bili bliži odlasku, tako je brka puštao muziku glasnije i glasnije. Na kraju je samo ona i ostala. Muzika. Njihove stolice su bile prazne, šoljice kafe napuštene, a pepeljare prepune. Bio je kraj. Zauvek.

Iskreno nemam pojma ko su ljudi sa ove slike Žaklin Ozborn koja je na omotu današnje Gistro FM epizode, ali gledajući ih i slušajući neku novembarsku muziku, pustio sam mašti na volju. Možda su baš ovakvi kakve sam ih zamislio, možda delom liče na njih, a možda nemaju veze sa njima. Možda i ne postoje, baš kao mnogi koje znamo ne postoje. Sika mi se baš sviđa i mislim da je zaslužila trenutak pažnje. Otud ova priča. A nekako je i zgodna za uvod u ovonedeljni Gistro.

Sutra se navršava tačno pola veka od debi albuma Peti Smit Horses. Kako je reč o remek-delu, albumu koji nema prosečnu pesmu, ima logike zašto baš njega prvo predstavljam danas. Istina, pre njega ćemo čuti pesmu Talk to Me grupe Tindersticks, jer njena lepota, ludilo, horor i toplina, tako verno dočaravaju neke duge sate u novembru.

Od noviteta tu je genijalni novi album za Stiva Gana, melanholija na tragu Leonarda Koena u vidu četvrtog izdanja grupe The Saxophones, zarazni indi rok australijskog benda Belair Lip Bombs kog muzička štampa već naziva novim The Strokes, vitalni soul veteranke Mejvis Stejpls, odlični novi albumi za Midlake, Dictaphone, supergrupu Drink the Sea, Khruangbin, Tortoise i mnogo toga još.

Prohladne nedelje u novembru su dobre za ćebe, kafu, muziku i ljubav.