GistroFM: The Man I'm Supposed to Be
Dok sedi u ovom kafeu u polumraku, ona posmatra kako na praznoj ulici ispred sporo prolazi nedelja. Vuče se kao da nikada ne bi da ustupi mesto ponedeljku. Sa zvučnika Brus Springstin u stilu Sinatre peva kako je tog jutra jedva ustao iz kreveta, nekako se odvukao do kupatila, mrzovoljno počeo da se brije, prsnuo “a spray of cologne for each sin” i kako nikada nije imao nedeljnu ljubav. Iako joj je toplo i udobno, oseća da je žuljaju misli kao fakira ekseri. One lutaju, prepliću se, tumbaju creva i mame brigu.
Ona razmišlja o tome kako joj je odavno muka da živi u svetu punom komičara operisanih od smisla za humor, nepismenih novinara, glumaca koji lošije glume od svakog preljubnika, pisaca koji isti roman pišu pet puta, pesnika kojima nisu jasne rime koje su sami napisali, lekara koji se bolje razumeju u ekonomiju, vrste viskija i bombonjere nego u medicinu, psihopata koji su bolničku postelju zamenili klupom u parlamentu, pravnika koji su retko u pravu, buntovnih blogera koji između napada na sistem reklamiraju deterdžent, sportista što ostavljaju srce na terenu i spermu na spuštenoj dasci wc šolje, splava koji tone jer je prenatrpan onima što maštaju da budu sportisti, samouverenih idiota koji gore od želje da joj uvek nešto objasne i otvore oči, nestručnih stručnjaka, iskrenih lažova i šibicara prerušenih u porodične ljude i dobronamernu gospodu.
Nedelja je obično dan za retrospekciju i planove. Ona ne ume da planira, a od retrospekcije zanima je samo retro. Umesto dubokog razmišljanja o smislu i besmislu, ona se cela izgubila u toj Springstinovoj pesmi, pitajući se kako je moguće da je neko koga nikad nije upoznala toliko dobro poznaje. Iako nema bradu i ne brije se, često je doživljavala da svaka kap njenog parfema predstavlja neki njen greh. Svaki put kada se završi pesma ona odlazi do džuboksa i pušta je opet i opet, baš kao što je Nil Jang u svojim tinejdžerskim godinama to radio sa Four Strong Winds. Njoj se smučilo čovečanstvo, uključujući i samu sebe. Sve što želi je da se izmesti, skloni, pobegne i sakrije. Od ljudi će možda i uspeti, ali od sebe teško.
Ne znam da li Roberto Paljianti imao slične asocijacije kada je pravio ovu sliku, mada nije da je to važno. Dok je gledam osećam baš ovo što sam napisao i čujem baš pesmu Sunday Love Brusa Springstina. Pored toga što mi je to jedna od par najlepših koje sam čuo ove godine, ova slika je još jedan razlog zašto baš ta pesma otvara današnji Gistro FM.
A u njemu vas čeka čak pet sjajnih albuma nedelje, obeležavam dve decenije ploče Alligator grupe The National, na maternjem jeziku slušamo novu akustičnu pesmu Dee Džanković koja je posvećena Džejn Birkin, ali i njenu staru posvećenu Beogradu, tu je prvi singl sa novog EP izdanja za Cat Power, jedna od pet (za mene) najlepših pesama Nila Janga i još neka divna nova soul, džez i gitarska Indi muzika. Što se imena tiče čekaju vas The Mountan Goats, Joyer, Džonatan Džeremaja, Niko Kejs, Pol Keli, The Saxophones, The Jesus and Mary Chain, The Magnetic Fields i mnogi drugi.
Nedelja je dan za svašta, a već 20 i kusur godina dajem sve od sebe dokazujući da je jedna od tih lepih nedeljnih svaštarija i muzika.
