Šljiskanje živosti po svetom Marku: post-digitalni kabare u snolikim "Viberacijama" Ivane Krainčanić
PREDGOVOR POGOVOR RECENZIJA
Ima nečeg perverznog u samonaslađivanju pri iščekivanju reakcije na novostvarenu dragocenost koje (prekrasnog li naslovnog rešenja - "viberacijama") u formi poruke prosleđuješ onima retkima preostalima do kojih ti je stalo.
Osim silnog uzbuđenja činom proživljavanja projektovanog iščitavanja od strane onih kojima je namenjeno, tu u ushićenju, kad srce kuca brzo, se ne vrednuje samo reakcija sadržana u odgovoru, nego se dešifruju jezički emotikoni digitalne šturosti, nego se sagledavaju refleksije iskazivanja u naknadnim linkovskim multimedijalnim nadovezivanjima, nego se, što je naročito zanimljivo, kao u psihološkim cakama sa brzim asocijativnim pojmovnim pitanjima (te odgovorima) u obzir uzima i vreme kad strelica za duplo štrikliranje postane ljubičasta tj od kad "vidiš da je video", pa do odgovora, ma kakav on bio.
Tu pri putovanjima demoni u međuvremenu ne ispijaju svu vitalnost kao iz Kafkinih apriori pismama Kjerkegoru, nego do trigerovanog ispunjenja dolazi sa štikliranjem ljubičastih strelica, trenutno i brzo.
I kao u apriori igri(ci) kad taj koji je video vidi da si video da je video, tako unedogled i u poetizmu međuvremenih čekanja sa beskrajnim nasladama pri bezbrojnim prefiksima post-digitala kao apriori novog literalnog subžanra, oportunizam fabularnog vrtloga može da ovaploti kreaciju i na bilo kojoj platformi neočekivenih prostora internetskih O(a)za u kojem su svi izlasci njegovih virtuelnih sunaca obasjani zlatnim sunsetom jedinog pravog sunca u skoro pa izvesnom brejkdaunu.
Ne znam kako se već neko nije setio takve opcije.
I pisama i vibera i žanra i sunaca.
Ivan:
(copy)
ne znam ni šta je ovo ni kako ćeš to iskoristiti
Fića:
(send to My Notes)
Kao behind the scenes-making of-documentary istovremenog tekućeg filma koegzistentnog sadašnjem trenutku dok projektor razigrava višesmernu interaktevnu fikciju slika iz prošlosti koja generiše iskre snoviđenja
svih
mogućih
naknadnih
suživota
sa (drugima i) vazda nanovootkrivenim verzijama sebe
tako sam namirisao lucidnu zamisao autorke (u daljem tekstu - autora)
Da ne lažem, danas se opasno gazi.
Sam koncept autofiktivnog pripovedanja i nije preterana novost, ali verno islikavanje životnosti pak, nikada nije ni izlazilo iz mode.
Otuda pretpostavljam i aluzije na Hemingveja.
Ivan:
prešao sam preko knjige ovlaš
optičkim nišanom
x zracima
strateški
odmah
duplom istopolnom magnetnom rezonancom
utopljen u disonantnu digitalnu distopiju
bez lizanja šturo sam koristio prste
ulazio sam nadrkano ravno nadnaravno
na dno
Fića:
Autora poznajem i moram priznati - nadmašio je moja očekivanja, ne bilo kako, već na najteži mogući način i onako kako se jedino može - upornim procesom samospoznaje kroz prevazilaženje sebe, a znam da je potrebno puno truda da se plan sprovede u delo svojevrsnim sejvovanim krokijima poslatih samom sebi samouverenim stilom šaranja neokrnjenom paletom boja iz mladosti i detinjstva.
Iz prizme kreatora i njegovog "rasta", nisam siguran da li je zadovoljna rezultatom koji joj pruža prvenac.
Ako misli da je uspešan, slažem se.
Ako ne - još bolje.
Ivan:
(delete for myself)
svet gori
ližem rane, tako zaustavljam krvarenje
magnetizam formiram u zavisnosti od drugih
gnušam se sapatništva pa gledam da naelektrisanost bude ista - tako odbijam
kad sam lejzi, skeniram dijagonalno
kad sam hangri, jedem koagulate
ne pridržavam se pravila - (sad) pišem kako hoću
kad sam u pauer modu - kidam gramatiku na froncle
i nema razloga da ne budem kritičan - koga još zanimaju pesme
na generalnom nivou dosadan je koncept pukog nizanja istih
lično mi je i nelagodno kad bilo koga (kamoli mene) doživljavaju kao pesnika
generalno, kad pišem, kao da imam osećaj krivice
imam favorite, ali ko će da gubi vreme na to
(više preferiram slikovite paralele)
pri nivelisanosti izraza bitna je celovitost, element neočekivanog i dinamika koja te drži
Fića:
(forward to Ivan)
ovde je drugačije
autor šara
pljuska boje po trgovima
vozi pumpa šiba
prava gnjavaža i naporno je imati zadatke, ali delo me je iznenadilo asimilatornim potencijalom
dovoljno autentično da se izdigne iz mulja čaršijske determinisanosti
dovoljno eterično da se zaobiđe ustajalost matrične učestalosti
nema truleži, sve puca od vitalnosti, ne smara, dozira stil, slaže kockice, drži pažnju, drži korak, dovoljno je moderna da zna da mora da bude fragmentalna, dovoljno je intuitivna da zna da klasični model forme mora da bude devastiran redefinisanjem tradicionalnog
od Antoan de Sent Egziperija do Karl Uve Knausgora na ambivalentnom razmeđi iskonskog i urbanog, stilizovanog i hiperrealnog sa neizostavnim opštim mestima se nosi sa puno takta vešto balansirajući i elegantno zaobilazivši čeljusti slatkasto kičastih nagaznih narativnih mina
malograđanština je ostavljena da visi na drugoj stani mostova, svih pređenih i onih koji će ostati ispruženi pred neminovnosti stamenih koraka kojim je autor krenuo da gazi
nije bitno što se poznajemo
srećan put
(edit/delete "srećan put")
Ivan:
(send to My Notes)
filmovi i tv serije: zajebane su završnice u kojima svaka scena deluje kao poslednja
My Notes:
(forward to Fića)
gura se napred = pomeraju se granice = ruše se barijere = nema pesništva u tradicionalnom smislu = dekonstrukcijom ustaljenog ostvaruje se bit pripovedanja
Ivan:
u ličnom pogledu nije fora ustaliti načine odstupanja od konvencija, ali čuo sam da je obećao
stoga (paste) ne znam ni šta je ovo ni kako ćeš to iskoristiti
kad krenem da mislim počeću da pišem
(što mi je ujedno i početna misao)
Fića:
(pin)
u tokovima svesti sva su slova ista, nema interpunkcije
čekanje nosi podosta poetskog u sebi, a pisanje ima veliku moć
planine se pomeraju
srce kuca brzo
Ivan:
Dakle recenzija, predgovor, pogovor ili onaj siže koji se ispisuje na poleđini?
(skratio bih, pa lično tipujem na zadnje)
Objektivno mislim da nisi mislila na to.
(nije fora, ali znam da je obećao)
Lično vidim da nisi videla da sam video da si videla da sam video.
Fića:
(reply "...nije bitno što se poznajemo")
srećan put!
Ivan:
Uvek možeš da računaš na moju neuračunljivost?!
I ako očekuješ neočekivano opet ću iznenaditi?!
smrdlja
samoproklamator
slatkorečivi opstruista
Ne znam da li si čula da se pali na Džojsa?
Tok svesti - jaka muda.
Prima se na beskrajne "postove" postmodernizma
Piše kritike kritika unutar njih samih
Sugeriše da je sve u službi afirmativnog
Naklapa o tendencijama moderne umetnosti u danima "skoro pa izvesnog" sunovrata
tripuje da si krenula
kaže da si izostavila
misli da je važno
(ustvari je pokrao mene koji sam pokrao tebe u retkim trenucima inspiracije u poslednje vreme kada sam se naslađivao kada sam video da vidiš fragmenat brušenja promisli u drugoj strani ogledala, kao da ne znaš da ne znam kakav je užitak tek bio tvoj sa retkima preostalima i deljenjem dela koji si stvorila za koje ako misliš da je uspelo, slažem se, ako ne - još bolje)
kao da ne znam
Fića:
(send to Ivan)
Ivan:
(send to Ivana)
...ili samo to kako si kad je zujanje u ušima utihlo, čula jedino zvuk zvonca za poslednju turu, osećala jedino miris spržene kose i ukus cidera od divlje kupine i u zasepljujućem bljesku videla jedino obrise sjajne tvrđave sazdane u snovima od mesečine i obložene kristalićima od ugljena kojim si naslikala njegov lik, a na svojim kapcima, dijamantom od istog ugljena, dok si zamišljala još jedino ukus baskijskog cidera od ručno branih i zalivanih divljih krušaka, metodom ožiljka istetovirala da bi jedino, kako su blistavi obrisi nestajali još to videla, kao i na vratima od čelika što jedino iznutra vidiš kad najdubljim duborezom spolja piše - ǫoʞɒzin.
https://translate.google.rs/?hl=sr&sl=auto&tl=sr&text=gokazin&op=translate
recimo
Fića:
U ehou prelamanja spoznaje sveprožimajućeg sadašnjeg trenutka uvek je bilo zanimljivo uključiti se u interakciju i pratiti proces kanalisanja introspektivne ogoljenosti mozaičke strukture satkane od vitalnih viralnih fusnota i fluidnih skica esencija životnosti kojom smo sačinjeni i u kojem se život i fikcija ponekad dodiruju na klupama nasumičnih neurosinaptičkih kolodvora dok svako ne ode na svoju stranu, do sledećeg viđenja.
Prisustvovao sam takvom činu sastajanja iz prvih redova magline u pokretu i bio uključen u isti lični autorljev veliki prasak iz koga je proistekla ova kniga sa sopstvenim raznolikim galaksijama.
Ivan:
(Reply "...sopstvenim raznolikim galaksijama")
otprilike kao kad se drogiraš
ako si inteligentan, onda sumnjaš
možda je prosečno, ali ovako je bezbolnije
ubio bi se od pisanja, nijansiranja, senčenja
kakav bi to tek smor bio
Fića:
predgovori pogovori recenzije
(ima već neko vreme kako su ukapirali)
i kad ovo prođe, proćiće sve
i ako vidiš da može, onda može sve
Ivan:
može?
p.s.
Krajem prošle godine u prostorijama biblioteke grada Vlasotinca desio se nesvakidašnji poduhvat autorljev, gde je osim ove promovisana i nova, u ekspanziji kreativnog zanosa - neviđeno brzo realizovana knjiga "Kako mogu da pomognem" - druga od Ivane Krainčanić, koja se naslanja i nastavlja započeto sa "Viberacijama" jer na ništa manje perfidan način, ovaj put koristeći artificial intelligence tools-e (ChatGPT) nanovo aktuelizuje simbiotičke premise pojedinca koji ni u post-digitalnoj sferi ne prestaje da se igra.
Pošto sam trenutno preokupiran klasifikacijom, selektovanjem, sistematizacijom i kolekcionarskim presekom zbirke sopstvenih ispljuvaka i organskih izlučevina - o tome će neko drugi neki drugi put...
