Proteklih nekoliko dana karantina pozabavio sam se slušanjem šest albuma „Second Great Quintet-a“ Miles Davisa. Iako JAZZ muziku pratim više od deset godina, po prvi put sam pokušao da se malkice ozbiljnije pozabavim onim što slušam. I bar što se tiče Milesa, to uopšte nije bilo teško. Jer pregršt korisnih i zanimljivih informacija postoje na wikipediji.

Svako ko je tri puta otišao na Nišvill, prvi put da se zaljubi, drugi put da proveri da nije bilo slučano, i svaki sledeći put jer je navučen, dobro zna šta u svetu muzike predstavljaju imena poput Ron Cartera, Herbie Hancocka, Wayne Shortera i Toni Wiliamsa. Ova četvorica, zajedno sa Miles Davisom, obeležili su muzičku scenu u dvadesetom veku. Bar onaj deo te scene koji pripada jazz-u i pravcima koji su nekon šezdesetih godina iz njega proistekli i sa njim se spojili.

Poslednji od šest albuma Milesovog Second Great Quintet-a, „Filles de Kilimanjaro“ treba slušati od početka do kraja, bez izdvajanja i jedne zasebne kompozicije, jer samo tako, posmatrajući ovaj album kao celinu, bićete svesni veličine ovog muzičkog poduhvata.

Ali da se na kratko vratimo par godina u prošlost. 1963. godine, Ron Carter, Herbie Hancock, i Toni Wiliams pridružuju se Davisu kako bi završili već započeto sniminje albuma „Seven steps to heaven“. Ubrzo im se priključuje i Wayne Shorter i oni će do 1968. godine činiti postavu „Second Great Quintet-a“. Zajedno će snimiti šest albuma, E.S.P. (1965.); Miles Smiles (1967.); Sorcerer (1967.); Nefertiti (1968.); Miles in the sky (1968.); Filles de Kilimanjaro (1968.)

Preporuka

share

share