Arctic Monkeys
Tranquility Base Hotel & Casino
Domino / 2018
4.5
4

O novom “Tranquility Base Hotel & Casino”, šestom po redu albumu enlgeskog benda Arctic Monkey, ne može se mnogo toga reći, osim da je veoma dosadan, tačnije, užasno je dosadan, ali svakako vas, u potpunosti ohrabrujem da preslušate sami i donesete zaključak.

Kako sam već utrošio nekoliko sati svog života na preslušavanje ove nove Alex Turnerove papazjanije mogu  žrtvovati i još malo vremena na par reči o njemu. Pre svega  “Tranquility Base Hotel & Casino” zalazi u muzičke vode u kojima Arctic Monkeys nikada nisu bili, bar ne kao bend, tako da sam album više zvuči kao znatno bleđi naslednik, prilično dosadnog albuma  “Everything You've Come to Expect” koji je Alex Turner snimio sa svojim drugim muzičkim projektom The Last Shadow Puppets.

Muziku benda Arctic Monkeys je do sada karakterisao čvrst gitarski zvuk, koji je u sebi tokom godina donosio elemetne indie rocka, garažnog rocka, post punka, pa čak i stoner rocka na poslednjih par albuma, što je svakako bio pozitivan uticaj Josh Hommea koji je muzici Arctic Monkeys udahnuo malo svežine.

Alex Turner se naravno godinama menjao, pa je tako i njegova muzika. “Tranquility Base Hotel & Casino” je pod jakim uticajem jazz-launge-pop muzike 50ih i 60ih godina prošlog veka, tako da su aranžmani koji prate ovaj album znatno bogatiji i raskošniji od svih prethodnih albuma. Iako bi ovo trebalo da zvuči kao pozitivan dodatak, on to uopšte nije, jer dok slušate jedino što vam pada na pamet je “kad će već jednom ova pesma da dođe do kraja” kao recimo “Four Out of Five”, mada ovo važi za apsolutno sve pesme na albumu.

Veoma je pohvalno kada muzičari imaju želje za eksperimentima, ali je takođe veoma bitno dobro poznavati svoje mogućnosti i kretati se u okviru njih, i ja lično smatram da je upravo ovo drugo jedna od veoma bitnih osobina koja čini dobrog muzičara pa i umetnika uopšte.

Sama promena zvuka, pa čak i tempa albuma nije ni najmanji problem, već je to utisak, koji lebdi nad celim albumom,  sličan onome koji bi ste imali da čitate roman pisca koji piše po prvi put žanr koji ne poznaje dovoljno, na nekom novom jeziku koji ne zna dobro i oslanja se na dobro poznate klišee koje je pročitao kod majstora koji taj žanr drže u malom prstu.

 

Ostali članovi benda Jamie Cook, Nick O’Malley i Matt Helder, bili su  veoma iznenađeni putem kojim je Turner krenuo, pa su mu na početku predložili da ove pesme objavi kao solo album za šta on nije bio zainteresovan. Ni krivi, ni dužni za ovo što možemo čuti na ovom albumu, ova trojica momaka su svoj posao odradili na najbolji mogići način, posebno gitarista Jamie Cook, čija gitara povremeno zablista, ali samo povremeno, jer je uglavnom zatrpana otužnim melodijama sa klavira ili gudačkim aranžmanima.

Već je odavno jasno da su Arctic Monkeys svoj najbolji album “Whatever People Say I Am, That's What I'm Not” snimili na početku karijere, i da su jedan od onih bendova koji svoju kreativnost napaja besom, teskobom i raznim frustracijama koje im donosi svakodnevni život .

Na prvom albumu ogromnu energiju, pratila je i iskrenost jer je Turner, tada još bubuljičavi tinejdžer, svojim stihovima i muzikom obraćao se svojim prijateljima sa kojima je ispijao pivo u nekom Šefildskom pabu i razmišljao o devojkama, zabavi, i ostalim stvarima koje ispunjavaju dane mladih ljudi. Sa slavom i uspehom dolaze, naravno i mnoge promene. Tako je i Turner osim imidža, promenio lokalni engleski pub zabavama po holivuskim vilama i upravo je sada to publika kojoj se Turner sada obraća. 

Nije nepoznato da su mnogi muzičari i umetnici koji su svojim ranim delima mnogo obećavali, tokom vremena uz slavu i novac izguili ono što ih je činilo brilijantnim, Stiče se utisak da se tokom svih ovih godina  ona iskra koja je Arctic Monkeys načinila tako sjajnim na početku karijere, sa savkim novim albumom polako gasila a bez nje bend i nema bogzna šta da ponudi. Uporedite sami “When the Sun Goes Down” sa “Star Treatment” ili “The View From the Afternoon” sa “One Point Perspective”.

Povremeno se, tokom pesme provuče po neki motiv, melodija ili harmonija u kojoj se oseti eho dobro  pozatih Arctic Monkeys ali je to toliko retko, bledo i potpuno utopljeno u nebitnost albuma u celosti. Arctic Monkeys pokušavaju da sviraju muziku koja nije njihovo prirodno okruženje i ne snalaze se najbolje u tome, dok Alex Turner, u tradiciji  dobro poznatog američkog mota, da svako može da bude šta god poželi u životu, poput recimo 175cm viskog i 70kg teškog levog beka Sheffield Wednesdaya koji bi da igra u Americi i ali ne kao levi bek recimo Los Angeles Galaxy, već kao lajnbeker medju 2m i 120kg ponaosob, odbrambenoj postavi  Los Angeles Ramsa, i Alex Turner bi želeo da bude Serge Gaisnbourg , Leonard Coen ili David Bowie, a vi  sami zaključite koliko je to realno.

Muzičari treba da ekperimentišu i pokušavaju nove stvari, ali takođe treba da znaju kada to nije uspešno, što Alex Turner očigledno nije shvatio nakon drugog albuma The Last Shadow Puppets. Ali na kraju, kome uopšte više trebaju Arctic Monkeys kada su tu Shame.

 

Preporuka