Takahiro Kido - Fairy Tale [2011]

Nov 27, 2019

Takahiro Kido

Fairy Tale

Ricco Label / 2011

Muzički novinari svaki čas „izmišljaju“ neki novi pravac u muzici. To je mač sa dve oštrice. Naime, zahvaljujući takvim klasifikacijama, nekome ćemo mnogo lakše nekome opisati određenu vrstu muzike, ali isto tako, vrlo lako ćemo zbuniti mnoge kojima preslušavanje novih ploča nije mnogo više od “jednog od hobija” – npr. ko bi osim potpunih zaluđenika u muziku znao da je pravac koji novinari nazivaju sed kor (sad core) u stvari mešavina popa i melahnolične muzike na akustičnim gitarama?

Jedna od tih mnogih, novokomponovanih, žanrovskih kovanica jeste i post rok. Tim terminom se (najčešće) opisuje instrumentalna muzika koju karakteriše mešavina bučnih gitara, orkestriranih gudača ili elemenata elektronike. Termin post rok je prvi put upotrebljen početkom devedesetih godina i pod njim se obično podrazumeva muzika grupa kao što su “Mogwai”, “Tortoise”, “Gastr del Sol”, “Slint”, “Mono”, “Trans Am”, “Sigur Ros”, “Labradford” i mnogih drugih. Kao što mu ime kaže, nastao je iz roka i predstavlja neko malo drugačije viđenje gitarske muzike, a u prvom planu je obično slikovita, neretko melanholična i gotovo po pravilu, filmska atmosfera .

Muzika japanskog gitariste Takahiro Kidoa se vrlo jasno uklapa u ovaj poslednji opis post roka. Drugi album u njegovoj karijeri “Fairy Tale” zvuči baš kao što mu i ime kaže, posve bajkovito i nestvarno. Za to su najviše zaslužno orkestrirani aranžmani koji na momente zvuče kao instrumentalna mešavina klasične i pop muzike. Pored toga što svira gitaru, Kido je pre svega vrlo talentovan kompozitor, jer svi zvuci koje čujete na ploči “Fairy Tale”, bez obzira da li je to osećajna violina ili hladni elektronski ritam, poređani su jedan pored drugog upravo onako kako je on zamislio.

Iako je ovaj album snimljen pre katastrofalnog martovskog zemljotresa u Japanu, više je nego očigledano da nekoliko numera sa njega nosi tu post-apokaliptičnu atmosferu sveta koji je na ivici kraja. Mnoge kompozicije odavde počinju tišinom koja se kasnije pretvori u kontrolisanu buku tj. šareni kolaž najrazličitijih instrumenata i zvukova, čime nedvosmisleno asociraju na momente uz koje obično idu opisi poput “istorijski” ili “epski”. Dodatnu simboliku pronalazimo u činjenici da je baš ovo jedan od prvih albuma koji je objavljen u Japanu nakon zemljotresa.

Ovaj momak iz Tokija je, pored toga što je multinstrumentalista, takođe i vlasnik izdavačke kuće “Ricco Label”, za koju je ploča “Fairy Tale” i objavljena. Pod okriljem ove kuće objavljena i kompilacija “Hope for Japan” koju sasvim besplatno možete preuzeti sa Kidovog sajta, a sve to kao njegova želja da stavi do znanja planeti kako njegovi sugrađani nisu izgubili muzički entuzijazam, i da nemaju nikakav problem da svoj talenat podele sa svima i to potpuno besplatno.

Dok slušate ploču “Fairy Tale” ispred očiju vam prolaze najrazličitiji pejzaži: od ledenog vrha Fudži planine, preko praznih plaža u jesen, do vlažnih, zelenih šuma i uspavanih megalopolisa. To su samo neke od mojih asocijacija, a čar ove ploče je upravo u tome što će svakom slušaocu ponaosob pružiti priliku da stvori neku ličnu sliku u glavi, tj. svakom ostavlja prostor da ispriča neku svoju priču. Uostalom, zar nemaju gotovo sva velika umetnička dela baš tu osobinu?

To što je u stanju da u isto vreme svira gitaru, bas, klavir, aranžira muziku za simfonijski orkestar i vodi diskografsku kuću, umeće je na kakvom bi mu pozavideli mnogo poznatiji muzičari. A kada još na to dodate lepotu i različitost albuma “Fairy Tale”, koja izbija bukvalno iz svake od njegovih deset instrumentalnih numera, doće ćete do logičnog zaključka da je Takahiro Kido ime na koje svakako morate obratiti pažnju.

Kido je nakon albuma “Fairy Tale” objavio još jedan solo album "The New World" (2016) dok je sa muzičkim ansamblom Anoice ove godine objavio album "Ghost in the Clocks".