Suede - Autofiction [2022]

Suede
Autofiction
BMG / 2022
9.2
9

Nakon ponovnog okupjanja 2010. godine Suede su objavili tri albuma „Bloodsports“ (2013), „Night Thoughts“ (2016) i „The Blue Hour“ (2018). Sva tri albuma bila su sasvim pristojna izdanja, u kojima se u određenim momentima i pesmama prepoznavao onaj stari Suede iz 90ih, koji je većina fanova i priželjkivala. Ja sam bio jedan od tih, te zbog takvog pristupa, tri albuma iz prošle decenije, iako kvalitetni nisu, baš mi izazvali onaj osećaj kao albumi iz 90ih.

Nakon ovogodišnjeg albuma „Autofiction“ shvatio sam, pre svega koliko sam ja grešio u svojim očekivanjima. Publika koja je volela Suede 90ih, ma koliko se neki od nas opirali da to priznaju, ni blizu nisu iste osobe ko pre dvadesetak i kusur godina, a sami muzičari još manje. Ako je bar deo publike razmišljao kao ja, onda su želeli da Suede načini da se osećamo isto onako kao 90ih.  Sami Suede na nekom nivou su to isto i pokušavali, te su njihovi albumi delovali nedorečeno. Delovalo je da tu ima svih potrebnih elementa, muzičkih, lirski i emotivnih,  ali ipak nije bilo one finalne glazure koja će ceo doživljaj muzike gurnuti preko granice, kada vas album naprosto oduševi.

Autofiction“ radi upravo to. Ovo nije album koji otkrije svoju snagu na jedno ili par slušanja. Odmah se da čuti da „Autofiction“ nosi pečat ovog benda od početka do kraja. Zvučni slojevi na gitari i klavijaturi nose prepoznatljivo zavodljivu  Suede melodičnost. Ali na ovom albumu teksture  gitare Richarda Oakesa su čvrste, energične i režeće, dok Neil Coding na klavijaturama tka eterično romantične harmonije  podržane veoma žestokom ritam sekcijom sa bas linijama Mat Osmana koje pršte i Simonom Gilbertom koji tuče po bubnjevima kao nikada do sada u karijeri.

Album otvara „She Still Leads Me On“ koju je Brett Anderson posvetio preminuloj majci. Dinamična, poletna sa muzičke strane, pa ipak iz stihova i Andersonovog vokalnih melodija kulja bol i tuga.  Prva pesma uveliko postavlja ton albuma. Andresonov vokal je izvanredan, godine i iskustvo učinile su da njegov glas, zvuči dublje, mračnije ali i dalje savršeno melanholično melodičan, što veoma dobro ilustruje „The Only Way I Can Love You“, dok „That Boy on the Stage“ pokazuje majstorstvo poigravanja falsetom.

Preporuka

Terry Pratchett
share
share