Porridge Radio - Watterslide, Diving Board, Ladder to the Sky [2022]

Dec 24, 2022

Porridge Radio

Watterslide, Diving Board, Ladder to the Sky

Secretly Canadian / 2022

9.2

9

Porridge Radio su nakon prva dva albuma „Rise, Pasta and Other Fillers“ (2016) i odličnim „Every Bad“ (2020) prepoznati kao jedan od najsjajnijih muzičkih dragulja britanske ali i svetske indie scene.

Njihov ovogodišnji album „Watterslide, Diving Board, Ladder to the Sky“ je prirodan naslednik svog odličnog prethodnika. Na njemu Dana Margolin (vokal, gitara) i ekipa Georgie Stott (klavijature), Maddie Ryall (bas) i Sam Yardley (bubanj) odlaze i jedan prilično veliki korak dalje. Dok Margolin sve veštije kanališe svoja emotivna stanja, svakodnevne anksioznosti, i postavlja eksitencionalna pitanja uz zagonetne metafore, zanimljive igre reči, crni humor u svojim stihovima, muyika je slojevitija i ekspresivnija.

Muzički, ovaj brajtonski kvartet je proširio svoj zvuk, te ga učinio raskošnijim upotrebom klavijatura, horni, bogatijom produkcijom i uopšte ga učinio živopisnijim, dok kao protivteža muzici, u savršenom balansu stoji neverovatan, vokal Dane Margolin, koji ume da bude umirujući kao balzam poput naslovne numere „Waterslide, Diving Board, Ladder to the Sky“ ili toliko sirov i grub, da emotivno razdere slušaoca poput pesama „Jealousy“, „Birthday Party“ ili „Splintered“.

Moć tkanja emocija muzikom i vokalom retko je gde tako dobro predstavljena kao u „End of Last Year“, počinje tiho, da bi se lagano cela atmosafera emotivno nabijala do krešenda zavijajuće gitare i cunamija na činelama.

Melanholija je naravno opšte pristuna na celom albumu, što je karakteristično za muziku ovog benda, gde se gorko momente smenjuju oni slatki i tako u krug, što ih gotovo dovodi u indie pop vode kao u pesmama „Trying“ i „Rotten“ .

Veoma često, slušajući Danu Margolin kako peva da je na ivici emotivnog kraha, sve to još uvijeno u zvučne slojeve pratećih vokala , gitarskih linija i nenametljivih ali upečatljivih klavijatura ili klavira, u pozadini, ali celokupna atmosfera ni za trenutak nije mračna, naprotiv, puna je snage, nade i svetla poput pesama „U Can Be Happy If U Want To“ ili „I Hope She's Okay 2“.

„Flowers“ je najsporija na albumu, sa dominantnim klavirom, bar na samom početku dok se ne pridruže i ostali instrumenti kao podloga melodiji klavira. Pesme sporijeg tempa veoma često umeju da budu dosadne, ali ovde to nije slučaj, značajnih promena u tempu nema, ali dinamičke nijanse u vokalnim aranžmanima kao i u instrumentalnom delu gde se smenjuju muzički ornamenti na gitari ili klaviru čine ovu pesmu jednom od emotivno najkompleksnijih na albumu.

„The Rip“ je najbržeg tempa, odlična gitara, kako u melodijskim linijama tako i u teksturi zvuka i savršeno uklopljena podržka na klavijautri i ritam sekciji, čine da vas ova pesma zakuca svojom snagom.

Nekom će možda nedostajati sirovost prethodnog albuma ili blago zasmetati isporliranost ovog albuma, ali to ni malo ne umanjuje krajnji kvalitet koji „Waterslide, Diving Board, Ladder to the Sky“ čini jednim od najboljih albuma ove godine.

"Waterslide, Diving Board, Ladder to the Sky“ je majstorski komponovan i aranžiran album kojim Porridge Radio dokazuju da blistaju sve jačim sjajem.