Caught Stealing [2025]
Caught Stealing je film koji u sebi nosi sve Aronofskyjeve opsesije – telo, greh, iskupljenje, haos i pad – ali kroz prizmu neonoir trilera koji se ne boji da bude prljav, nervozan i ponekad brutalno smešan. To je njegov povratak na ulice, ali ne više one fantazmagorične iz Requiem for a Dream, već one koje pulsiraju bukom, znojem i metalnim ukusom nasilja. Film kao da diše u ritmu grada koji nikada ne spava, i u kojem svaka odluka ima cenu izraženu u krvi, znoju ili izgubljenom zubu.
U središtu priče je Hank, bivši bejzbol talenat koji se pretvorio u hronično promašenu verziju samog sebe. Austin Butler igra Hanka s kombinacijom ranjivosti i sirove energije, kao da u svakom kadru pokušava da ponovo udahne smisao u čoveka koji je odavno prestao da veruje u iskupljenje. Njegova fizikalnost je savršeno tempirana — od načina na koji hoda, neodlučno, gotovo krivudavo, do načina na koji reaguje na nasilje — ne kao heroj, već kao čovek koji ne zna da li da beži ili da konačno pokuša da se odupre. Butler daje filmu srce koje kuca pod slojevima adrenalina i prljavštine.
Zoë Kravitz, sa druge strane, unosi ljudsku toplinu i ravnotežu. Njena uloga nije velika, ali je precizno postavljena – ona je tišina posle eksplozije, trenutak kada kamera zastane, i gledalac može da udahne. Ostali likovi — karikaturalni gangsteri, psihotični egzekutori, ljudi koji kao da su ispali iz stripa — čine galeriju kroz koju Aronofsky filtrira svoj stari motiv: običan čovek protiv mašinerije sveta koji ga melje.
Scenarijo je adaptacija romana Adama Liptaka, i iako ne donosi revolucionarnu narativnu strukturu, uspeva da zadrži jasnoću i ritam. To je priča koja se kreće na granici između realizma i groteske, između crnog humora i nasilja koje ne zna za ironiju. Dijalozi su kratki, nervozni, isprekidani, kao da su likovi uvek na ivici pucanja. Ipak, scenarijo ponekad ne uspeva da emocionalno ujedini sve slojeve: u trećem činu tempo postaje neujednačen, motivacije se razlivaju, a završnica, iako efektna u slikama, ne donosi potpuno psihološko zadovoljstvo.
Režija je, međutim, ta koja sve drži na okupu. Aronofsky ovde pokazuje fascinantnu kontrolu nad vizuelnim prostorom. Kamera Matthew Libatiquea gotovo nikada ne miruje: ona se kreće kao živo biće, hvata sitne pokrete, svetlost koja curi niz zidove, refleksije u izlogu, senke koje se pretapaju u lice lika. Grad nije pozadina – grad je učesnik, disanje filma. Aronofsky koristi prostor ne kao okvir, već kao silu: hodnik, stepenište, zapušteni stan, bar, svaki kadar je dizajniran da pojača osećaj pritiska i klaustrofobije.
Ono što posebno fascinira u režiji jeste odnos prema nasilju. U njegovom svetu nasilje nije spektakl, već fizički doživljaj. Udarac se čuje pre nego što se vidi, krv ne pršti radi efekta, već da nas podseti da telo ima granice. Aronofsky režira akcione scene sa gotovo hirurškom preciznošću: svaka sekvenca ima ritam, svaka montažna odluka ima dramaturšku logiku. On zna kada da uspori kadar, da dopusti da trenutak traje sekundu duže nego što je udobno, i upravo tada scena prelazi iz obične u nezaboravnu.
Ton filma je nestabilan, namerno. Caught Stealing skače između brutalne realnosti i gotovo apsurdne komike, ali taj rizik donosi jedinstven ugođaj. Aronofsky se ovde igra sa žanrom kao muzičar sa improvizacijom — ponekad promaši akord, ali kad pogodi, ton zatreperi kroz ceo film. Ova oscilacija između smeha i bola, ironije i užasa, čini film živim.
Estetika je jedan od najjačih aduta. Film je snimljen u nijansama žute, sive i crne — boje znoja, cigaretnog dima i uličnog svetla. Svaki kadar ima teksturu: zid je prljav, pod je lepljiv, vazduh je gust. Ova materijalnost slike stvara gotovo fizički kontakt s publikom. Aronofsky i Libatique zajedno uspevaju da ožive New York koji više ne postoji — grad ’90-ih u kojem telefoni imaju žice, ljudi imaju mane, a moral je stvar trenutka.
Montaža je brza, nervozna, ali sa jasnim ritmom. U trenucima nasilja kadrovi se režu brzo, kao u Requiem for a Dream, ali ovde bez psihodeličnog preterivanja — sve je prizemljeno, “na mišiće”. U mirnijim momentima, montaža diše. Kamera ostaje duže, dopuštajući likovima da pokažu nervozu, neizrečene reči, tremu pred haos koji dolazi.
Muzički sloj filma je nenametljiv ali precizan. Aronofsky koristi zvuk grada kao orkestar – sirene, škripu točkova, udaljene razgovore, vetar kroz rešetke podzemne železnice. Sve to čini zvučnu mapu urbanog pakla kroz koji Hank luta, pokušavajući da pronađe makar trunku smisla.
Na emocionalnom nivou, film funkcioniše kao svojevrsni pad u beskraj: Hank ne pronalazi iskupljenje, već samo razumevanje da ga možda nikada neće biti. Aronofsky time zatvara krug – vraća se svom motivu izgubljenog čoveka, ali ga sada posmatra iz spoljašnje perspektive, bez melodrame, bez sažaljenja.
Caught Stealing nije film koji će redefinisati Aronofskog, ali jeste onaj koji potvrđuje njegovu sposobnost da manipuliše tonom, svetlom i haosom sa gotovo matematičkom preciznošću. To je režija koja zna kada da udari, kada da zastane i kada da pusti da se tišina sama uruši u buku. Butlerov performans drži emocionalnu središnjicu, dok tehnički aspekti – kamera, montaža, dizajn zvuka – stvaraju vizuelno i auditivno iskustvo koje je podjednako zagušljivo i očaravajuće.
U konačnici, Caught Stealing je film o čoveku koji je izgubio sve osim sposobnosti da preživi još jedan dan. Aronofsky ga režira kao baladu o propasti, ali i kao groteskni kabare o nasilju i šansi koja se nikada ne vraća. To je film koji ne traži da ga volite, ali zahteva da ga osetite — i u tome je, tehnički i emotivno, potpuno uspešan.
