The Woman in Cabin 10 [2025]
„The Woman in Cabin 10“ je film koji se trudi da bude više nego što jeste, ali na kraju ostaje na pristojnom nivou napetosti i solidne glume.
Adaptacija romana Ruth Ware preuzima osnovni okvir psihološkog trilera i pretvara ga u elegantan, ali ne previše složen film koji se oslanja na atmosferu i Keiru Knightley više nego na stvarnu dramaturšku snagu.
Radnja je postavljena na luksuznoj jahti, mestu koje bi trebalo da bude utočište za bogate i samozadovoljne ljude, ali se pretvara u klaustrofobičnu pozornicu paranoje. Lo, novinarka koja se bori s anksioznošću i nepoverenjem u sopstvene instinkte, vidi nešto što drugi negiraju, ženu koja nestaje bez traga. U osnovi, to je klasična situacija „svima izgledaš luda, a znaš da si u pravu“, i film uspeva da taj osećaj održi dovoljno dugo da publika počne da sumnja zajedno s njom.
Knightley nosi film gotovo sama. Njena interpretacija Lo je promišljena, bez preterivanja, često suzdržana u momentima kada bi većina glumica posegla za histerijom. Kamera je prati iz blizine, često kroz polumrak i refleksije, što pojačava utisak unutrašnje nestabilnosti. To su trenuci kada film zaista diše, kada je gledalac zatvoren s njom u toj kabini i ne zna da li da veruje svojim očima.
Problem je što ostatak likova ne dobija prostor da postane išta više od funkcije. Bogati gosti i posada su tu da izgledaju sumnjivo, da kažu nešto zagonetno i nestanu iz kadra. Nema stvarnih odnosa, nema dinamike koja bi povećala tenziju. Sve se svodi na Lo i njenu borbu s percepcijom, što bi bilo dovoljno da scenario ima više nijansi i unutrašnje logike. Ovako, priča povremeno deluje kao niz scena napetosti koje su pažljivo konstruisane, ali ne i emocionalno utemeljene.
Vizuelno, film je privlačan. More, staklo, metal, hladni tonovi – sve izgleda kao katalog luksuza pod kojim tinja nešto neprijatno. Režija koristi zatvoren prostor pametno, ali ne uvek dosledno; nekad klaustrofobija deluje namerno, nekad kao posledica ograničenog seta. Tempo varira – na trenutke prebrz, kao da se boji da će publika izgubiti pažnju, a onda odjednom spor i rastegnut, kao da se zaboravilo na sledeću scenu.
Tematski, film se dotiče poverenja, moći i načina na koji se žene često tretiraju kao nepouzdani svedoci sopstvenog iskustva, ali sve to ostaje na površini. Kao da scenario zna da su to važne teme, ali ih ne razrađuje, već ih koristi da stvori okvir za misteriju. Publika dobija napetost, ali ne i dubinu koja bi ostavila trajniji utisak.
„The Woman in Cabin 10“ je, u krajnjoj liniji, korektan film za veče kada želiš da te priča vodi, ali da ne moraš previše da razmišljaš. Dovoljno napet, dovoljno lep, dovoljno uverljiv, ali bez stvarne težine. Nosi ga Keira Knightley, a ne scenario; atmosfera, a ne suština. To je film koji zna kako da izgleda kao triler, ali ne zna kako da postane jedan od onih o kojima se govori danima posle.
