The Hives - The Hives Forever Forever the Hives [2025]

Nov 10, 2025

The Hives

The Hives Forever Forever the Hives

PIAS / 2025

Znaš onaj osećaj kad te nešto pogodi, ali ne znaš tačno zašto, ni gde?

Tako počinje ovaj album. „The Hives Forever Forever The Hives“ ne pokušava da bude pametan. Nema dublju poruku, nema plan spasenja. Ima buku, ritam, i onaj nerv u stomaku koji ti kaže: još uvek si živ, i to mora da boli da bi bilo stvarno.

„Enough Is Enough“ otvara sve kako i treba, bez uvoda, bez lepih manira. Sve vrišti: dosta je bilo. Gitare su tesne, kao da pokušavaju da probiju zid koji ne popušta. Bubanj udara po istom mestu dok ne otupiš, i u tom tupilu ima nešto oslobađajuće.

Onda „Hooray Hooray Hooray“, kratka, besna, znojava. Kao kad ti dosadi da ćutiš pa samo izgovoriš sve odjednom. Nema melodijske pameti, samo nagon. Taj ritam ima nešto životinjsko u sebi, neku sitnu pobunu protiv tišine.

„Paint A Picture“ je sporija, ali ne mekša. U njoj ima gorčine, onog „znam da sam sam kriv, ali nije mi žao“. Gitara vuče ton po ton, kao da se spotiče, a Pelle peva onako kako pijan čovek pokušava da objasni istinu, glas mu se lomi, ali nikad ne odustaje.

„O.C.D.O.D.“ je čista eksplozija. Minut i po čistog adrenalina, bez logike, bez stanke. Pesma koja ti ne da da misliš. Samo da reaguješ. I to je pošteno. U svetu gde se sve objašnjava, ovo je jedan minut i po koji ne moraš da razumeš.

„Legalize Living“ je kao ironija sveta koji više ne zna šta da zabrani. Ritam je vedar, ali reči su otrovne. Peva o slobodi, ali se vidi da ne veruje u nju. To je lepota ove ploče, svaka pesma deluje kao šala koja nije smešna, ali je previše istinita da bi je odbacio.

„Roll Out The Red Carpet“ je onaj trenutak kad bend stane na scenu i kaže: evo nas opet, nije vam nas nestalo. Ima u tome i drskosti i zahvalnosti. Refren grmi kao da pozdravlja sopstveni povratak. U tim trenucima vidiš zašto su The Hives jedinstveni, jer njihova arogancija nije poza, nego refleks samoodbrane.

I onda kraj — „The Hives Forever Forever The Hives“. Pesma koja zvuči kao zatvaranje kruga, kao rečenica kojom završavaš pismo koje nisi nikad poslao. Ima u njoj i ponosa i tuge, ali bez patetike. To je njihov potpis, njihov manifest: i dalje smo ovde, i dalje se ne pretvaramo.

Zvuk albuma je zgusnut, ali diše. Produkcija ne pokušava da sakrije greške, već ih koristi kao začin. Čuješ i klizanje prstiju po žicama, i udar palice po obruču, i tu neku sirovu veru u to da pesma mora da zvuči kao trenutak, ne kao projekat.

Kad sve stane, ne ostaje ti ništa da protumačiš. Samo osećaj da je ovo bio susret sa bendom koji još ima puls. I to je dovoljno.

Jer ne tražiš više od toga, samo da neko svira iskreno, kao da sutra ne postoji.

I kad ugasiš svetlo, u sobi još malo treperi ta buka. I nije to nostalgija. To je znak da si još tu. Da nisi odustao.