Cloakroom - Last Leg of Human Table [2025]

Nov 18, 2025

Cloakroom

Last Leg of Human Table

Closed Casket Activities / 2025

Cloakroom su s ovim albumom napravili nešto što liči na poslednju rundu iscrpljujuće borbe, one gde je odavno postalo jasno da nema pobednika, ali svejedno udaraš dalje, jer telo pamti inat bolje nego razum. Last Leg of the Human Table zvuči kao da je snimljen u nekom vlažnom skladištu gde kablovi jedva drže struju, ali sve i dalje funkcioniše zato što niko nema snage da prizna da je vreme da se ugasi svetlo. Nema tu poliranog shoegazea, nema nežne post-rok terapije. Samo mulj, težina i zvuk koji nosi terevenku starih misli.

I taman kad ti deluje da si spreman za to, uleti „The Pilot“, pesma koja otvara album kao da ti neko tresne vrata u lice. Gitare se zalete bez takta, rifovi seku popreko, bubnjevi jure kao da se svađaju s gravitacijom, a vokal lebdi negde iznad cele te frke kao pasivno-agresivni duh koji ti ne želi dobro. To nije uvod; to je upozorenje.

A kad pređeš na „Ester Wind“, dobiješ početak koji smrdi na alt-punk, brz, nervozan, kao da bend ima rok od tri minuta da se isprazni, a onda se sve raspadne u lavu psihodelične distorzije. Kao dinosaurusi koji se bude iz katrana i počnu da hodaju kroz tvoje zvučnike, jedan po jedan.

Album se ne smiruje; samo se transformiše. Kad udariš u instrumentale poput „On Joy and Unbelieving“ ili „On Joy and Undeserving“, pomisliš da te puštaju da predahneš. Ali taj predah je laž, ritam sekcija ti i dalje drži ruku na ramenu, pritisak u grudima ne popušta, a gitare ti šapuću da se pripremiš za sledeći talas. Ti trenuci zvuče kao hodnik između dve tuče: znaš da se ništa strašno ne dešava sada, ali telo ti se i dalje sprema na udar.

I onda naiđe „Unbelonging“, možda najzavodljivija tačka na ploči. Ima tu neku jangl-pop melodiju, skoro simpatičnu, ali baza je zamazana, prljava, kao hod po močvari u patikama koje nisu za to predviđene. Gitare zvuče kao da pokušavaju da se sete nečeg lepog, ali ritam ih stalno vraća na mesto gde je sve pomalo trulo.

Sledeća promena raspoloženja dolazi s „The Lights Are On“, pesmom koja te uvodi u melanholičnu polutamu. Sve deluje usporeno, meditativno, i baš tad rifovi počnu da šapuću, ne onako nežno, nego onako „znam nešto što ti ne znaš“.

A onda, naravno, jer Cloakroom ne zna za uredan, predvidiv tok, kod njih ništa ne ide pravom linijom, stigne „Bad Larry“. Pomisliš: „Eto ga, folk momenat, napokon predah.“ Ali umesto toga dobiješ sanjivi, magloviti folk koji zvuči kao scena iz starog filma o odmetniku koji sedi pored vatre i razmišlja o svojim greškama, dok preko svega visi sloj reverba gust kao dim. Taj miks nežnosti i rezignacije skoro je nepristojan.

Kad se približiš kraju, „Story of the Egg“ te dočeka kao hladan tuš posle dremke. Ima taj nervozni post-punk rif, ritam koji deluje kao da pokušava da pobegne samom sebi, i atmosferu lucidnog sna koji se raspada dok ga sanjaš. To je pesma koja miriše na kofein i nemir.

I na kraju, „Turbine Song“ zatvara album kao poslednji dubok udah pre nego što nestane svetla. Bas je topao ali grub, melodija nežna ali ozbiljna, kao da se pesma izvinjava što mora da te ostavi ovako. Nudi ti mir, ali ne onaj stvaran — više onaj privremeni, kao da si na ivici nečeg što neće biti lepo, ali trenutno deluje podnošljivo.

Naravno, album ima i pukotine. Poneki eksperimentalni momenat deluje kao ideja bačena u poslednjoj sekundi, a ne kao deo šire slike. Neke tranzicije zvuče kao da bend nije sasvim siguran šta tačno želi da bude u tom trenutku. Ali, iskreno, to je deo šarma, kao gledanje dokumentarca o nečijem raspadu, gde ne znaš da li je sledeći kadar tišina ili eksplozija.

Kad se sve sabere, Last Leg of the Human Table je album koji te iskušava. Ako je izdržiš, izaći ćeš s osećajem da si čuo nešto sirovo, teško, i brutalno iskreno. Ne zato što je savršeno, nego zato što odbija da bude išta drugo osim neravnog, ljudskog haosa. Ovo je album za one kojima muzika nije bekstvo, nego sudar, za ljude koji žele da čuju nešto što ih prodrma, makar ih posle ostavilo u tišini koja peče.