Melodično ambijentalni zvuci

May 09, 2018

Ploče o kojima danas govorimo su stilski i po atmosferi skroz različite, no obe karakteriše očigledan kvalitet. Ukoliko ste pak istog dana raspoloženi za pevljive trominutne pop pesme, ali i za uspavljujuće, apstraktne, ambijentalne melodije, postoji šansa da podjednako uživate u oba ova albuma.

Feist

Metals

Arts & Crafts / 2011

Kanadska pevačica Lesli Fajst (Leslie Feist) spada među retke muzičare koji su iskoračili iz indi-rok sveta u mejnstrim vode, a da su uspeli da zadrže dobar deo svoje stare publike. Sve je počelo sa njenim drugim albumom „Let It Die“ iz 2004, na kome su se našle pesme za svačije uši: akustične balade, klasični pop hitovi, ali i numere koje su eksperimentisale sa disko ritmovima.

Nakon tiraža koji je premašio milion primeraka, bilo je logično da Lesli potpiše ugovor sa nekom velikom kućom, pa je tako njen treći album „The Reminder“ objavio “Polidor”. Iako „The Reminder“ nije bio toliko stilski šarolik kao njegov prethodnik, pesma „1,2,3,4“ je postala planetarni hit prvenstveno zahvaljujući tome što je iskorišćena u reklami za uređaj Ajpod, čime je i sam tiraž albuma dosegao neslućene visine.

Tri godine nakon albuma „The Reminder“, Fajst se vraća u studio gde počinje rad na albumu „Metals“, u kom su joj pomogli njeni dugogodišnji saradnici Džejson Čarls (pseudonim Gonzales) i Dominik Salole, poznatiji pod nadimkom Moki (čiji je lounge-pop album „Saskamodie“ za svaku preporuku). Prvi rezultat njihove saradnje mogli smo da čujemo u prvom singlu „How Come You Never Go There“ koji najavljuje ploču. Gotovo po pravilu, taj prvi singl koji se pojavi pre albuma, najčešće je najzaraznija pesma sa cele ploče. Međutim, iako „How Come You

Međutim, iako „How Come You Never Go There“ zvuči prilično pitko, tj. melodično i pevljivo, njena relativno mračna atmosfera nam daje do znanja da Fajst sa ovim izdanjem baš i nema nameru da juri prva mesta najprodavanijih albuma.

Ovo je album koji, sasvim logično, zvuči mnogo raskošnije od njenog (produkcijski) skromnog debija „Monarch“, pesme su mnogo više stilski ujednačene nego na „Let It Die“, a među njima ne postoji nijedan hit veličine „1,2,3,4“ sa prethodne ploče. To su činjenice, a iz njih će svako, u zavisnosti od svog ukusa, izvući prednosti i mane albuma.

Iako je malo onih pesama koje će vam ući u uvo već nakon prvog slušanja, to ne znači da „Metals“ nema pesme koje se izdvajaju. Tu pre svih mislim na instrumentalno bogatu „Graveyard“ i njeno horsko finale, u kome poziv da se mrtvi „bring all back to life“ ima više nego spiritualno značenje.

Gitarska „Undiscovered First“ donekle podseća na rane radove Pi Džej Harvi, od kojih Gonzales i Moki ipak prave otklon savršeno ukomponovanim duvačima. „The Circle Married the Line“ počinje kao balada, da bi se kako melodija odmiče sve više razvijala u živahni pop hit.

„A Commotion“ zvuči kao pravi, otkačeni Fajst pop, sa sve onim nervoznim klavirom i muškim horskim pevanjem u refrenu, dok je „Comfort Me“ još jedna numera čiji drugi deo boje horski glasovi. Pesma koja ima najviše potencijala za drugi singl je „The Bad in Each Other“ koja i otvara ploču. U njoj čujemo prepoznatljiv Fajst ritam i njenu gitaru, preko kojih su pažljivo aranžirani gudači i duvači. Još jednom kapa dole za Gonzalesa i Mokija. Tekst ove pesme je takođe zanimljiv, a poenta bi otprilike bila da ako se pronađu dobar čovek i dobra žena, to uopšte ne mora da znači da će im zajedno biti dobro. Zvuči poznato?

Iako je „The Reminder“ imao par velikih hitova, kao celina je kvalitativno po mnogo čemu iza „Metals“, dok se sa „Let It Die“ ipak ne može porediti (iskreno, sumnjam da će Lesli ikada dostići kvalitet tog drugog albuma). Najpozitivnije strane albuma „Metals“ ogledaju se u sjajnim aranžmanima i odličnoj orkestraciji (više puta pominjani duvači i gudači), dok je produkcija očekivano dobra (kažem očekivano, jer produkcija sva tri prethodna Fajst albuma može poslužiti kao školski primer svima koji žele da snime savremenu pop ploču).

Gotovo sve mane se mogu svesti na jednu, a ona bi bila odsustvo bombastičnog hit singla. Na sreću, ta mana nas ne sprečava previše da u „Metals“ uživamo kao u jednoj kompaktnoj celini što ona svakako jeste. Plus, objavljena je u jesen, a teško da se može zamisliti godišnje doba u kome bi setno-melanholično raspoloženje većine ovih pesmama pristajalo.

Ukoliko od Fajst želite hit koji ćete pevati ceo dan, male su šanse da ćete ga pronaći ovde. Međutim, ako želite modernu pop ploču uz koju ćete šetati, voziti, piti prvu jutarnju kafu ili tonuti lagano u jesenji san, biće da je “Metals” album za vas.

Brian Eno

Small Craft on a Milk Sea

Warp / 2010

U vremenu kada mladi bendovi grade karijere potpisujući ugovore sa velikim diskografskim kućama, vest da jedan etabliran muzičar izdaje album za nezavisnu etiketu, sa pravom se smatra malom senzacijom. Istina, prelazak Brajana Ina na etiketu “Warp” nije otkrivanje tople vode (i Tom Vejts je pre nekoliko godina izdao album za nekada pankerski “Epitaph”), ali je u najmanju ruku simboličan potez.

Iako se bendovi koji izdaju za “Warp” (“Battles”, “Gonjasufi”, “Aphex Twin”, “Broadcast”, “Squarepusher”, “Autechere”) ne mogu nazvati predstavnicima ambijentalnog zvuka, ako ste ikada preslušali bar 2-3 albuma ove kuće, jasno vam je koliki je uticaj na njih izvršila muzika Brajana Ina. Kao kada bi Al Grin potpisao ugovor sa “Daptone Records” ili Harold Bad sa “ECM”, prelazak Ina na “Warp” se može nazvati nekom vrstom kosmičke pravde.

Za razliku od prethodna dva Inova albuma (“Another Day on Earth” i saradnja sa Dejvidom Birnom na “Everything that Happens, Will Happen Today”) koja su bila prilično melodična, na “Small Craft on a Milk Sea” Ino se vraća svom prepoznatljivom ambijentalnom zvuku. Ino kao retko koji ambijentalni muzičar zna da savršeno uklopi audio i vizuelni doživljaj - samo pogledajte apstraktni omot albuma i već ćete imati osnovnu ideju kako on zvuči.

Ipak, ovaj album nije potpuno ambijentalan. Pored prepoznatljivih Inovih plutajućih melodija, na ploči se nalazi nekoliko pesama u kojima čujemo distorziranu električnu gitaru Lia Ambrahamsa i ritmove Džona Hopkinsa. Abrahams je poznat po saradnji sa Polom Sajmonom, Nikom Kejvom i Džarvisom Kokerom, a Hopkins sa Dejvidom Holmsom, “Massive Attack”, engleskim folkerom Džejmsom Jorkstonom, kao i grupama “Tunng” i “King Creosote”, dok su obojica svirali sa Inom na nekoliko albuma. Njihov udeo na “Small Craft on a Milk Sea” je više nego očigledan i upravo su oni najzaslužniji za onaj deo albuma koji je manje ambijentalan.

Obratite pažnju na kompoziciju “2 Forms of Anger” koja počinje prigušenim tribal ritmom ispod koga osećate da se nešto kuva, da bi pesma doživela potpunu kulminaciju u drugom delu kada čujemo Amrahamsovu distorziranu gitaru odsviranu u stilu “Sonic Youth”, jednostavan ritam bubnjeva, preko kojih Ino šušti sa svojim efektima.

Kada biste čuli na radiju poslednji minut ove pesme, teško da biste ikad pretpostavili da se radi o ploči Brajana Ina – potpuna umetnost buke. “Flint March” zvuči kao mračni bristolski tehno, “Horse” karakteriše nervozni ritam i improvizovana Abrahamsova gitara, dok je ritam u “Dust Shuffle” toliko živ, da biste mogli da zaigrate uz njega. “Paleosoic” je još jedna pesma u kojoj glavnu reč vodi Liova, ovoga puta rok gitara, dok je “Bone Jump” spori tri hop sa izraženim basom i sintisajzerima koji na momente podsećaju na “The Specials”.

Ostatak ploče uglavnom čine Inove ambijentalne kompozicije, a neke od najuspelijih su sigurno “Emeralnd and Lime” i “Emerald and Stone”. Obe imaju sličnu filmsku mellow melodiju, sa razlikom što je u prvoj u prvom planu sintisajzer, a u drugoj klavir.

“Lesser Heaven” podseća na ploče Harolda Bada iz osamdesetih, dok je najduža, osmominutna “Late Anthropocene” primer klasične Inove atmosfere kreairane minimal zvucima. Poslednja pesma “Invisible” zvučno dočarava sliku poletanja male svemirske letelice, koja kao da nas obaveštava da “small craft” napušta “milk sea”.

Ono što ovaj album čini kvalitetnim je savršen balans između ambijentalnih kompozicija i onih bučnijih u kojima čujemo Abrahamsovu gitaru. Ino nam je još jednom dokazao da mu nema ravnog kada je u pitanju kreiranje filmske “soundscapes” atmosfere nežnim dodirima klavirskih dirki, kao i da još uvek ima savršen njuh da izabere saradnike koji će toj atmosferi dodati još nekoliko različitih raspoloženja. Kada se podvuče crta, dolazimo do zaključka da upravo ta različitost u raspoloženju između kompozicija sa “Small Craft on a Milk Sea” je čine možda i najboljim Inovim izdanjem u 21. veku.